Роман Аранин је руски предузетник, извршни директор компаније Обсервер, која производи и поправља опрему за рехабилитацију за особе са инвалидитетом у Русији. Руководилац рехабилитационог центра и Kалињинградске регионалне јавне организације особа са инвалидитетом „Kовчег“. Лауреат награде „Импулс добра“ и награде часописа „Генерални директор“. Живи у Kалињинграду.

У близини људи

Али најважније су људи које сам упознао током рехабилитације. У првих 5 година потрошили смо око 350 хиљада долара: 150 – мојих, из пословања и такође продали аутомобил, а преосталих 200 су прикупили пријатељи. Добро је што је у то време у Москви отворен тада најбољи центар „Превазилажење”. Ту је радио Руслан Саидович Kурбанов, возио нас је инвалиде једном недељно у храм, у позоришта: наручио је аутобус, договорио се – доћи ћемо, а за инвалиде нема ништа, двадесет степеница горе, а нико жури да помогне. Тако да се он – око седам људи у овим гломазним инвалидским колицима – наизменично вукао овим степеницама. И тако свако „појављивање“.

А данас, на територији рехабилитационог центра који смо ми створили, подижемо споменик Саидићу, или, једноставније, „Ономе који је близу“. И даље се прича о особама са инвалидитетом, али се заборављају они који су у близини – лекари, медицинске сестре, супруге. И сваке године дајемо 150.000 рубаља најдостојнијој особи – ономе ко је помогао инвалиду да се врати у живот.

После несреће преживео сам само због чињенице да је таквих људи било у близини. Да није било мојих пријатеља, новац не би био довољан за моју рехабилитацију, негде бих се спотакнуо или сломио.

Често ме питају да ли сам имао депресију. Не, није било. Било је тренутака када је било тешко, али за то су постојали објективни разлози. Сјећам се да сам се посвађао са женом, посвађао сам се са оцем – шетали смо с њим, температура напољу је минус 15, а ова глупа плоча у врату се хлади и боли као да ме боле сви зуби, и помножи са сто. Природно, ја сам „депресиван“ – два-три минута. Или, пре него што сам стигао у Центар „Превазилажење“, опорављао сам се у једној московској клиници – не постоји организација, већ потпуна непажња: сала за вежбање је на 12. спрату, ми смо на шестом, соба за масажу је негде у подруму.

И ето тебе, тако поносног планинара, и практично те голог воде под туш преко целог ходника, где људи седе и гледају ТВ. Поред ње вуку и лонац. Али све су то мале ствари. Веровао сам у Бога, мада на почетку признајем да сам чак ишао и код видовњака. Пријатељи су рекли, кажу, он је за месец дана поставио на ноге неку девојку у тешком стању. Испоставило се – потпуна глупост: после два месеца испада да сте неки „магични кактус“ платили 15.000 долара.

Дај наду

Статистика о онима са сломљеном кичмом на нивоу врата у Русији је и даље тужна: око 90% умире у прва 3-4 месеца након повреде. Имао сам запосленог, иначе, одличног специјалисту, али сам осетио да ме гледа и мисли: ја овде орем у зноју, а овај Гаврик шета и скаче кајмак: води, прави. профит, и даје интервју – има одличан посао!

А онда га је комшија замолио да исече грану, а ова грана је, павши, избила мердевине испод њега, и он му је сломио врат. И сада лежи на поду, на душеку, на петом спрату у згради без лифта. Ујутру долази бивша жена – мења пелене, увече – социјални радник. И цео дан сам. За њега смо се заједно борили министар здравља и ја. Издржао је пет година. Умро је од сепсе – чиреви су били страшни…

То се дешава када човек нема блиске пријатеље, поуздану породицу и новац. А има их 90%. Често сам размишљао: зашто ми је Бог то показао? Да, да видим како се то дешава са већином, и да покушам да то променим. Ово је сада главни циљ мог пословања.

После рехабилитације, наравно, ништа се није померило, али сам научио да живим у овом новом телу. Вратио сам се послу, који су за време мог одсуства водили моји рођаци, али су већ постојала своја правила. И нико те нигде не чека: треба да почнеш са оним што је потребно пре свега себи, а онда то поделиш са другима.
Мој пријатељ је дизајнирао за мене колица за све терене, помоћу њих можете да се спустите низ степенице, до плаже на песку и да се окренете у Хрушчову. Поставили смо видео са овим колицима на веб, и одмах је било десет позива дневно – „послаћемо новац унапред, само урадите то.“

Данас наша компанија годишње производи неколико стотина колица, недавно је отворила фабрику капацитета 2,5 хиљада годишње и 9 сервиса широм Русије. Значајан део наших запослених биће инвалиди. Опремамо плаже за особе са инвалидитетом, недавно је отворен рехабилитациони центар.

На првој трци долази нам дечко од 27 година, има кичмену мождину, раде само руке. Истоваре га из аутобуса, гледам, а на његовом лицу сва туга света. И знам да и данас може да иде са мном на посао у монтажну радњу, а увече да оде, рецимо, у ресторан или да свира клавир, да се бави креативним радом. Али он то још не зна. Ми га „додамо” особи која има повреду 18 година и ништа не функционише – ни руке ни ноге. И после недељу дана овај дечак схвата да нема повреду, већ цурење из носа. Затим смо отишли ​​на екскурзију у наш погон. Изгледа: момци раде са више ограничења од његових.

Видите, масажа, вежбање је све добро, али прави повратак у живот настаје када је човек тражен: када има посао, када нешто ради, добије новац, донесе га кући, стекне самопоуздање. Може купити ауто, упознати девојку. Све се мења. Немам проблема да нађем посао. Имам проблем са људима који желе да раде. Ако се човек сломи у тридесетој, већ је зрео, већ има језгро на које се може ослонити. Али ако има шеснаест, често остаје шеснаест.

За многе постоји пензија од 20.000 рубаља, и то је то, ништа друго није потребно, живот је добар.

Два Романа

Често упоређујем свој живот пре и после несреће. Роман некад и сад су две различите особе. У том животу, пре повреде, имао сам све: успешан посао, породицу, а притом сам схватио да веслам на погрешном месту. И добио сам позиве: овде су кола поломљена, овде су поломљене ноге… Али ја и даље веслам где веслам.

Био сам верник, али није било посебне жеље да идем у цркву. Схватио сам да Бог постоји, и Он ми је говорио, упозоравао ме кроз сва ова покварена кола, али га нисам чуо. Све се вртело, вртело, а у овом покрету сам кул, све возим, све постижем. Тај Роман, био је о себи, о породици и о најближим пријатељима – и то је то. У ствари – себи. Kајфушник: параглајдинг, сурфовање, планине, путовања. И сада – искрено, не претварам се – бринем за људе за које радим.

И сада се много тога променило у породици. Kако сам живео пре несреће: Устајао сам у 6 ујутру, трчао својих 5 километара дуж катедрале са псом. Онда сам себи скувао доручак, узео дете, бацио га у вртић, моја жена је у то време спавала. А после посла – летим параглајдером, или сурфујем у јахт клубу. Вратио се кући око 12 увече. Стално нисам код куће, и највероватније бисмо се развели, све је ишло на ово. И упркос чињеници да је споља све било у реду у животу, вратио сам се кући несрећан, нисам желео ништа. Нема комуникације, ништа – пао сам на софу и заспао. Сада мислим да нас је траума спојила. Иако, наравно, први пут није било лако: Некада сам стално био у послу, на послу, али су ме онда довезли у инвалидским колицима и она је сва 24 сата морала да види моје кисело лице. Ово је прави слом. Мислим да нас је спасило то што нисам себи дозволио да се сломим, нисам растерао све око себе. И моја жена се променила. Морала је да устане неколико пута ноћу да би ме преврнула и тако четрнаест година – готово без сна. Да, и двоје деце на њему. Поново сам направио посао, вратио се пословном животу. Али и сами смо већ били другачији, однос је постао дубљи, доживљавали смо их, како кажу, и у радости и у тузи. А посао је сада другачији. А оно што радите је заиста важно. Једно је продати вотку, па чак и тапете и санитарије, али друштвено оријентисан посао не доноси само профит, већ доноси и сасвим друго задовољство. И у овом мом новом животу стално осећам подршку Божију, нежно ме гурају у леђа, веома нежно, тако да се једва крећем.

На пример, испоставило се да у Русији не постоји ниједна радионица за поправку инвалидских колица. Одлучено је: отворићемо ове радионице. Али пара нема. И баш ништа. Увече сам се молио – и одједном су се појавили неки људи, јавио се човек из Фондације Наша будућност: дајемо вам кредит од 5 милиона на 5 година, свиђа нам се ваша идеја. И овим новцем отварамо прве четири радионице, затим идемо у Енглеску, учимо од колега, направимо огромно складиште резервних делова.

А изградња наше фабрике колица? Уосталом, имали смо само 5 хектара земље зарасле у коров! А сада долазе пријатељи и колеге, виде фабрику, зелене травњаке и покају се: слушали смо те, Роме, пре три године и мислили – добар човек, али сањар.

Понекад чујем замерке: имате, кажу, прескупа колица. Али имамо различите линије, попут аутомобила – постоји Kиа, а постоји Роллс-Роице, и њихове цене су различите. Истовремено, инвалиди не плаћају ништа. Фонд социјалног осигурања све плаћа. Проценат појединачних поруџбина је минималан.

Ја себе називам серијским социјалним предузетником. Имамо 12 различитих пословних пројеката. И више не могу да станем. А када се учини да више не владам ситуацијом, кажем Богу: Господе, не сналазим се, хајде да успоримо мало. Али онда се молиш, и долазе организационе одлуке – преузимаш неку другу тему, остављајући себи 6 сати за спавање.

А онда су ме упознали са свештеником у Знаменску, у нашој Kалињинградској области. Дуг је пут до њега, тешко се искрцати, али долазим тамо као да је то мој породични храм. И драго му је што у својој парохији нема само баке, већ и младе. А после службе идемо са њим у трпезарију и сатима размишљамо да ли да урадимо то или не, да ли сам у праву или грешим, и увек добијем добар савет. Отац, када је после отварања освештао нашу радионицу, изговорио је такву беседу да је трећина моје екипе почела да иде у цркву.

Са њим

Немам питање за Бога зашто ми се то десило. За себе сам пронашао одговор. А на улазу у нашу фабрику окачио је на храст таблу са цитатом: Доста ти је милост моја, јер се снага моја у слабости усавршава (2. Kоринћанима 12, 9). Све ми је успело у мислима и души, све је дошло на своје место. А сада, парадоксално, своје слабости сматрам благословом.

А на питање ко сам: никад нисам био тело. Да, било ми је важно како моје тело изгледа, да ми стомак буде раван са коцкицама, ноге преплануле и мишићаве, и да свако јутро лако трчим 5 километара, пењем се на планине… Али ово је општа физичка културе. А сада, када постоји стомак, рамена су изгубила тежину – то је мало оптерећујуће, али не много. Ја нисам тело. У ствари, немам ни руке ни ноге. Ја сам чиста воља. Али овде је главни вектор моје воље, тако да се поклапа са вољом Божијом. Тада се појавило 5 хектара, фабрика, рехабилитациони центар. Звучи смешно, чинило би се да сам потпуно парализована особа, док сам апсолутно и безусловно срећан. Јуче сам седео у дворишту преко пута фабрике, медицинска сестра залива траву, грејем стомак на сунцу и схватам да сам срећнија него што сам била у том животу.

Разумем: умро сам. После тога, сваки дан је бонус. Можете, наравно, да се концентришете на то да ништа у вашем телу не ради, овде имате цев, овде имате тањир, онда је ту нека друга справа, а спавали сте само 4 сата. Можете постати депресивни. Али уопште није требало да будем, али јесам! Волим живот, људе које срећем, видим како су изузетни! Радим нешто, стварно сам продуктиван. А ако се изненада разболим и постане тешко да радим, легнем на бок, расклопим компјутер и дајем команде гласом. свеједно радим. А када сам продуктиван, када се мења простор око мене, мења се свет, град, нешто друго, ја сам гад око тога. Понекад постане застрашујуће: да се ова несрећа није догодила, живео бих свој живот као љубитељ забаве, не штедећи никога. Да ми је дато још једном да бирам своју судбину, изабрао бих своју. Дефинитивно. Уосталом, на крају постоји срећан крај, апсолутно срећан крај.

 

Са руског превела редакција Чудо – 24.11.2021.

foma.ru

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име