Како приближавање уметности, па и науке Богу, може да облагодари и уметност и науку. То се некада деси случајно као резултат посвећености истини, а некада и свесним веровањем актера. Као пример може да нам послужи научна дисциплина Пренаталне психологије, која је дошла до чињенице да се карактеристике личности формирају и од самог тренутка зачећа. Такође, уметник који држи до вере и Бога лакше ствара јер успева да савлада и гордост и сујету, које су највеће кочнице стваралаштва, а врло лако се лепе за уметничку личност, о чему је писао и Иво Андрић, тврдећи да многи уметнички пројекти на Балкану не успевају управо због тога што људи који би требало да створе дело од значај за културу, не могу да се одрекну себе и сопства, чак ни у периоду рада на том пројекту.
Тај осећај сопствене важности гура их како од сарадње са другима, тако и од сопственог дела, које постаје аљкаво и недовршено, што спречава живот дела у трајнијем смислу. С друге стране то је и једна од вредносних оријентација у хришћанској култури. Одрећи се себе, макар на тренутак. Сагледавала се и важност приближавања институција вере обичном животу човековом, то јест самом свакодневљу, не кроз наметање, него кроз стварање и појачавање канала социјалне покретљивости, који ће приближити верске обрасце обичном човеку, на такав начин да буде упознат, што значи, ако греши и поред спознања, онда је грех само његов, знао је, но ако не зна а греши, јер му нису биле доступне христолике информације, онда засигурно не може а да не згреши. Или ако не згреши онда се сам едуковао, али ретки су појединци, који ће се сами облагодарити.
Говорило се и о синомимима појма христоликости, христолико се сагледавало као боголико, богочовечанско, бесмртно, богочежњиво, човечанско, обожено, божанско, словесно, васцело, благодатно, бестелесно, узвишено, преображено, нетрулежно, надљљудско, животворно, тројично, еванђелско, спасоносно, натприродно, врлинско, подвижничко, надземаљско, непролазно и неуништиво.
Причало се и о томе да је љубав репер и показатељ свега, као и да одговор на питање да ли верујемо у Бога, није у самој потврди или негацији реторичара, него у срцу онога кога питамо. Па тако гледано, најбољи одговор би требало да буде, то јест да кажемо да Бога волимо, ако га ваистину волимо. Причало се и о Псалтиру као помоћнику у савладавању свакодневних неволља. О Богу као владару и свецима као његовим помоћницима, на које би требало да се угледамо. И о Тесли се говорило, о белим голубовима с неговог прозора, који су заправо били и остали симбол присуства Светога Духа у његовом животу. Бога смо сагледавали и у контекст народне узреке: Ни по бабу ни по стричевима. Ни по униформи. Него по срцу човека, које је испуњено љубављу и вером у нетрулежност, па самим тим и у Бога самога.
А на самом крају предавања најављена је и РЕВИЈА ВАСКРШЊИХ КРАВАТА Дивне Бијелић, у Друштву књижевника Војводине, Браће Рибникар 5, у Новом Саду, која ће бити одржана у суботу, 23. априла, 2022., с почетком у 12:30h, уз кратко промотивно представљање књиге БОГОГЛАСНИ СЛАВУЈИ, књижевника Милана Суботића. Суботић је сагледао и обрадио, па тиме и употпунио појаву мотива монаштва и птица у српској књижевности.
