Врста спасења
Догађаји васкрсења Лазара и уласка Господњег у Јерусалим следе један за другим у низу Свете историје Новог Завета. Међутим, сами по себи ови догађаји имају не само хронолошку и реминисценцијску, већ, пре свега, симболичку вредност.
Васкрсући Лазара уочи Страдања, Господ уверава ученике, а са њима и све оне који у Њега верују, да је Он истинити Богочовек. Спаситељ показује да ће и у свим тим данима Његовог крајњег понижења које ће се открити у Страсној седмици, Он, као и увек, остати исти Бог, Сведржитељ света и животних путева сваког човека. А највеће од чуда је повратак у земаљски живот четвородневног мртваца, који је, по Јеванђељу, већ почео да смрди, трули, директно је сведочанство Божанске свемоћи Господње.
Осим тога, васкрсењем праведног Лазара Господ показује да се људско постојање не завршава земаљском смрћу. Као и сви потомци Адама и Еве, и Лазар је био под утицајем прагреха, и он је на крају живота, да би ушао у Царство Небеско, морао да прође исти пут као и цело човечанство. Али Господ, ако хоће, побеђује законе природе.
Пророк, Првосвештеник и Краљ
По сведочењу Светог Писма, знамо да Месија у свом подвигу спаја три главне службе – Он је Првосвештеник, Пророк и Цар. Као пророк, Господ је више пута сведочио о Себи у јеванђељу. Он ће бити првосвештеник уочи Страдања на Крсту на дан установљења Тајне Евхаристије, као и приликом накнадног установљења других Тајни. Али Своје царско достојанство Он показује само једном – ушавши у Јерусалим и прихвативши богослужење као Краљ Светог Града. Тиме Он, посебно, указује да вера коју Он утврђује као истиниту – хришћанство – није само вера упућена приватним лицима, већ и она која треба да постане вера заједнице, народа, целе цркве. Јер краљ није само глава појединаца, већ и глава народа, целе Цркве.
Истовремено, Господ открива беживотну природу Свога Царства, односно онога што „није од овога света“. Он улази у Јерусалим и прихвата то богослужење које се врши искључиво добровољно. Онај који Му људи сами доносе, јер у Њему виде обећаног Месију. Тако Господ сведочи да успоставља Царство без насиља. Он показује да Он одбацује свако присилно преобраћење у хришћанство.
Доказ победе
Улазак Господњи у Јерусалим за Цркву није само повод за радост, већ догађај од директног значаја за историју нашег спасења. Зато је за нас, на пример, празник и усековање главе пророка Јована Крститеља, у коме Црква прославља сведочанство вере које је Свети Јован открио у последњем стадијуму свог земаљског живота.
Исто тако, Улазак Господњи у Јерусалим није празник о истој ствари коју су славили становници Јерусалима, а да нису ни у потпуности разумели шта је то. Погрешно су очекивали земаљско ослобођење од римске доминације и да ће Месија успоставити краљевство социјалне правде и победу над непријатељима Израела. Улазак Господњи у Јерусалим славимо као доказ победе Богочовека над онима који су Га сматрали лажним месијом, који нису желели Његов долазак у Свети Град као Господа и Цара народа.
И на данашњи дан славимо Његову победу, као улазак у Недељу страдања, којом је завршено спасење рода људског.
Наш симбол живота
Уочи празника Уласка Господњег у Јерусалим, у руским црквама се освештавају врбове гранчице. Смисао овог црквеног обреда је једноставан. Врбове гранчице упућују на оне палмине гранчице којима су становници Јерусалима дочекали Господа. Код нас, из очигледних климатских разлога, палме не расту. У исто време, наравно, Улазак Господњи у Јерусалим је Цветна недеља. А у почетку је реч о вајама, односно о гранчицама урминих палми, са којима се данас обележава овај празник, на пример, у Светој земљи. У нашој Цркви се узима она лепа пролећна биљка, која се међу првима буди у живот.
По традицији, верници доносе гранчице врбе у суботу уочи Цветнице на свеноћно бденије . За време полијелеја – посебног дела службе – свештеник чита молитве за благослов врба и кропи их светом водицом. После тога се могу однети кући, поставити поред икона у „црвеном углу“ или на неком другом достојном месту, где ће угодити верницима бар до празника Васкрса, помажући да се створи посебна атмосфера оних дана кроз које пролази цела Црква (благосиљај врбу и у недељу после Литургије). При томе треба разумети да врбове гранчице нису намењене ни за какве друге измишљене обреде које Црква не познаје.
Време да дође
После празника Уласка Господњег у Јерусалим, долазе најважнији дани сваке године, дани Страсне седмице. А главни задатак овде је да се не изгубите у вреви. Истина, наш живот је данас толико сужен нездравим убрзаним ритмом, и серијама вести које преплављују својом променљивошћу, да понекад и сама душа тражи од нас да застанемо и додирнемо оно дубоко, основно, што је темељ људског постојања. Службе Страсне седмице су један од таквих темељних основа нашег живота. За њих се не може рећи да имају неке полутонове.
Читајући Јеванђеље о данима Страсне седмице, присуствујући овим богослужењима, сваки човек, без обзира на црквеност, има прилику још једном, заиста, да види бело – бело, црно – црно, истину – истину, лаж – лаж, подвиг. – подвиг, а злочин је злочин. Стога, свакоме од нас може бити толико корисно да присуствујемо службама Страсне седмице и ставимо тачке на „и“ сопственог постојања.
Протојереј Максим Козлов
Фома.ру
