У који год кутак планете да се погледате ваш поглед ће се срести са болом, тугом и горчином.
Ово, заузврат, ствара безосећајност, депресију и песимизам.
Људи су заборавили на радост, односно, као и са многим другим стварима, заборавили су да живе док истовремено размишљају, анализирају и покушавају да разумеју свој живот.
Осећају и доживљавају велику празнину коју оставља одсуство радости, до тачке у којој верују да је ово одсуство једино искуство живота, једина истина, свеприсутна стварност.
Не могу да живе даље од тачке на коју су се навикли и зато не препознају радост чак ни када је нађу.
Или, боље речено, занемарују је јер не верују у њено опипљиво постојање.
Научили смо да живимо са болом као да је то нешто сасвим природно. Толико смо плакали да патње других, ма колико интензивно и експресивно биле снимљене, за нас нису ништа више него само још више филмских снимака које бисмо могли сматрати вредним коментара или похвале због уметничког дојма.
Истина је да људи у 21. веку имају много разлога да се осећају огорчено и неограничене могућности да буду тужни и безброј разлога за тугу. Али, исто тако је тачно да они налазе довољно прилика да се загњуре у самосажаљењу, проналазећи разлог за притужбу тамо где га нема и осећај да су трајно повређени.
Додајте овоме осећај неиспуњености који – упркос разним достигнућима наше цивилизације – манипулише људима претварајући их у лутке порицања, одбацивања и равнодушности…
Христос укида смрт
У Наину, граду од малог значаја у Јудеји, одигравала се сцена која је у то време била уобичајена. Младић је умро и, као и обично на сахрани младе особе, велика гомила је пратила одар.
Трагедија је у овом случају била у чињеници да је младић био вољени син јединац удовице која је након смрти била сама и, највероватније, незаштићена у животу. Дакле, ова жена је имала врло добар разлог да обилно плаче, како над сином тако и над собом. Можда је била једина особа која је лила искрене сузе, јер на таквим догађајима друштвена конвенција, углед и уобичајена љубазност захтевају понашање које није баш увек искрено.
Ово понашање је увек спољашње, можда чак и површно; пуно је сентименталности, али увек има своје границе и ограничења. Многи људи, можда психолошки у дефанзиви, позивају се на чињеницу да „живот иде даље“ и не губе време да забораве све невоље које су задесиле друге.
Заробљени у свом егоцентричном погледу на свет, они покушавају да „очисте зло“, како их не би задесила иста судбина. Мало људи заиста може пружити подршку тако што ће учинити бол других својим и искрено патити са њима.
Када је погребна колона кренула ка гробљу, испред ње је стао човек кога нису познавали и, обраћајући се мајци, ауторитативним тоном јој рекао да не плаче.
Ко га је позвао?
Нико.
Својом вољом једини наш премилостиви Господ је стигао на место где је патила жена коју је створио да би јој ублажио бол.
Вреди напоменути да се обратио само ожалошћеној мајци мртвог човека.
Свуда около други људи су плакали. Али, Христос је само њој рекао да престане, вероватно зато што је једина заиста плакала, пошто је у дубини душе осећала бол.
И није јој рекао да престане да плаче да би јој дао речи утехе, већ да би у безнађу учинио чудо: да јој подигне сина из мртвих и да њен бол претвори у неспутану радост и олакшање.
Јеванђеље нам не говори шта се дешава после тога. Осим констатације да је човека вратио његовој мајци и осим утисака који су створени широм Јудеје и околних земаља, не бележи никаква дела захвалности од стране мајке и њеног сина према Христу. Представља чудо подизања сина удовице из Наина као отклањање бола ожалошћене жене.
Укидање бола
Ако је васкрсење Јаирове ћерке извршено да би нам се Христос показао као победник над смрћу, ако се Лазарево васкрсење догодило да бисмо препознали Господа као победника над распадом, подизање сина јединца удовице из Наина показало је Христа као оног који отклања бол, основни узрок његовог укидања и спасоносно средство за његово превазилажење.
Христос је отишао у Наин и учинио чудо чисто и једноставно да би послао поруку свету и сваком од нас да је бол реверзибилно стање.
Можда се чини да је то бесна звер која се спрема да учини људе дивљима, али у стварности је већ побеђена и поражена од стране откупитеља људске расе. Трајна грешка човечанства је у томе што одбијамо да прибегнемо Христу као елиминатору бола и дародавцу радости.
Ипак, када се обратио својим ученицима, сам је на најјаснији могући начин говорио о радости коју пружа и која нам се не може одузети (Јн. 16, 22).
Након његовог Васкрсења, он поздравља своје ученике са жељом да имају радост: „Радујте се“ (Мт. 28, 9).
И, као своју заоставштину сваком народу, он завештава бескрајно блаженство свог царства, „где је непрекидан звук оних који славе и неограничено уживање оних који гледају“ неизрециву лепоту лица Христовог, који је назван као „прави циљ и неизрецива радост оних који га воле“.
Бол се не потискује и радост се не проналази помоћу људске инвентивности, маште или чак религиозности.
Бол се укида и радост се открива кроз наш суштински однос са Христом као Богом и као људском личношћу.
Он је тај који умирује бол и узрок и извор радости.
Зато на сваку рану, на сваки бол, у свакој животној олуји, наш поглед треба да буде чврсто уперен у Њега; наше апсолутно поверење у Његов промисао треба да буде непоколебљиво и наше прибегавање Његовој љубави треба да буде једини пут којим идемо.
И то не само зато да бисмо могли да поднесемо сваку несрећу и бол, већ да би се ’туга ваша претворила у радост‘ (Јован 16, 20).
Митрополит Ларисе и Тирнавоса Јероним
ИЗВОР: https://pemptousia.com/2022/10/the-abolition-of-pain-and-death/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 10.10.2022.
