Да би смо могли да општимо на истинит начин са ближњим потребно је да уложимо напор да га разумемо, да „уђемо у његову кожу“, да постанемо једно са њим у духу.
Да је то једини исправан и могућ начин за истинско међуљудско општење доказ је пример пример Христов. Христос је као свемогући Бог могао да нас спаси и са неба. Он је могао да нас спаси тако што би нам преко Анђела или Пророка, или на било који други чудесан начин, послао Јеванђеље, јер њему као Богу ништа није немогуће. Међутим, Он то није учинио. Он је изабрао другачији начин: да би нас спасао Он се оваплотио, очовечио, постао потпуни и прави Човек, исти као и ми у свему, осим у греху. Он је то учинио да би потпуно искусио наше човечанство, да би нас на основу тог људског искуства разумео у свему нашем људском. Наш Спаситељ је постао један од нас, наш брат, да бисмо се кроз Њега, Који је и Бог и Човек, могли вратити Богу и општењу са Богом.
Господ наш Исус Христос нам је показао пример истинског међуљудског општења. Постао је један од нас, ради нас и нашег спасења „Ушао је у нашу кожу“, да би нас потпуно осетио и разумео као брат брата.
Исто тако да би на истински начин општио са својом женом муж треба да се портруди да уђе у „њену кожу“ да се стави у њен положај, да се потруди да разуме шта она мисли и како се осећа. Ако то не учини неће моћи никад са њом да успостави истински однос разумевања и поверења. Исто важи и за жену. Ако се не потруди да схвати и разуме шта мисли њен муж, шта он очекује од ње као супруге, како би волео да се она односи према њему, никад неће с њим успети да оствари истински однос. Исто важи за однос родитеља и деце.
Из књиге Духовни живот у свету без Христа
