Ја сам детектив за убиства. Уствари, ходајући клише. Имам 45 година, две бивше жене, два детета. Сада живим са будућом бившом. Још се нисмо узели. Млађа је од мене, и даље је заљубљена у акцију, и у ауторитет мог позива. То ће трајати неко време. А, онда ће постати бивша.
Оно што гледам на дневном нивоу представља хорор причу нечијег живота, са том разликом да су мени те приче само још један нови дан, нови случај. Тако и тог дана, сматрајући да сам то већ видео, равнодушно сам се запутио ка гадној Карабурми, која је и тог дана оправдала своје име (црна рупа). Штавише, као да је тог дана била гаднија, него иначе, иако то није могуће. Мислим да не постоји тако гадно место као Карабурма, и да је то константа њеног постојања, која се не мења, самим тим.
Дакле, ушли смо у то насеље. Место злочина је било одмах иза зграде на којој је графит- добродошлица, у насеље – За сваког госта три грама доста – а, то ће рећи, та зграда је била од оних комунистичких здања, надограђена у времену вере у демократију.
Јадно – једном речју.
Пријава је гласила на стан 7. То је био други спрат. Лифта није било. Пацов ми претрча пут. Мачка је ишла за њим. Лавеж из стана 3 је испратио ситуацију. Сочна псовка, као одговор на тај псећи лавеж, била је сведок да су власници пса код куће.
Не би било лоше ако би мачка сада појела пацова, пас мачку а власник пса. Онда би га ја самлео у великој машини за млевење меса и претворио у одређени број пљескавица. То би онда донирао Тиршовој. Њихова похвала тој мојој „хуманости“ би била апсурд своје врсте. – закључих у себи, пењући се ка другом спрату.
Већ дуже времена правим те и такве каламбуре надајући се да ћу постати писац кратке форме. Напокон се попех до циља. Позвонисмо. Закуцасмо. А, онда се решисмо да провалимо у тај стан.
То је била пријава тзв насиље у породици, а у ствари позив, који је вриштећи позивао у помоћ јер су два хица испаљена у стану до. А у њему је био само један старији пар. Тишина, иза тих хитаца, јесте уствари алармирала ту комшиницу да „дигне дреку“. Тако да, ево нас овде, пола сата касније. Патрола, за сваки случај, чека у приземљу. Колега већ звони на врата, стана до оног од којег је дошао позив, док се ја крећем ка дневном боравку, тог стана, који је одисао учмалошћу и барутом.
Ништа ново – мислио сам – а онда сам се пренеразио!
Испред мене се налазио најромантичнији призор икада. У ствари да не брзам, али опет како да то пренесем. Ухххххх никада нећу постати добар писац кратке форме. Тако да, даћу вам целину, како не бих описивао своја стања, док сам откривао о чему се заправо ради, угледавши та два беживотна тела, у наручју један другога. Јер тај би хронолошки опис убио бајку. А, бајка је у закључку, не у опису. Дакле, ево га закључак.
Та два старија људска бића су била већ 50 година у браку. Имали су троје деце, деветоро унучади, троје праунучади. Било им је лепо. Живели су сами. Волели су се и даље. Све до једног дана, када су схватили да је крај. То је био онај дан, када је Аранка, донела налаз од доктора, у којем је стајало да има тумор на плућима у термалном стадијуму. Није желела да падне на терет њему. Да то буде закључак њиховог брака. Он није желео да буде сам. Да самоћа буде закључак њиховог живота.
Сва срећа, па је био војни ветеран, и као такав, имао је пиштољ, а и она, из тог неког периода, када је он мислио да је оружије романтично, поклонио јој је дамски пиштољ са четири цеви.
Договор је пао. Купили су шампањ, пустили неку стару плочу. Гледали су се. Претпостављам да су тим погледом рекапитулирали живот. Суза у оку, суза радосница, суза топле туге, суза као обећање новог сусрета…
Почели су одбројавање: ТРИ, ДВА, ЈЕДАН – БУМ, БУМ – он је њу, а она њега.
И, тако, стојим сада над те две старине, загрљене у својој смрти, повезане крвљу, вољом и емоцијом, са плочом, од које допире до мене звук – „шампањац ћемо отворити, отворити и попити“, испијеним „Милионом“, и две лепе чаше на ногицу.
Стојим и завидим. Тужан у спознаји да сам закаснио за овако нешто.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
