Док трептајем ока пресеца мисао између мене и ње, имам времена да помислим како је идеална за мене.
Руком размахује дим цигарете од ког јој сузи око. Не, она није лепа, она је права жена.
И док је идеализујем до ситних делова, ни о чему другом не могу да мислим.
Помало шушка док прича и криви врат налево, али то јој тако симпатично стоји.
Мислим да сам престао да дишем колико сам се концентрисао на оно што говори, а опет ништа не разумем. Све страхујем да се не одам ако ми постави неко питање.
А очи, очи су јој као море далеко од обала. Чисто, бистро, плаво. Танка кошуља поскакује у пределу груди док живо гестикулира рукама. Таман кад уљуљкан почнем да верујем да све ово није сан, зазвони јој телефон.
„Муж пита кад ћу кући”, каже ми преко гутљаја кафе. Од тог тренутка почињем да слушам.
Бацим кришом понеки поглед и на лепе прекрштене ноге у најлон чарапама.
Јер жена воли помно да се слуша, још кад је овако лепа а туђа, не буде ни тешко.
Одједном, сетим се моје жене па мислим да ли и она седи са неким тако туђа!
Жељка Башановић Марковић
