Партнерски проблеми не могу се решити свађом, прекидом комуникације – „неразговарањем“. Пут решавања проблема је обрнут: треба сести и разговарати пажљиво и отворено, не као непријатељи, не као на суду, не да би се утврдило ко је у праву а ко у криву, већ да би се поново потрудили, измирили, сјединили и сачували свој дом. Када су се моји родитељи свађали, свако од њих је тврдио да је „у праву . Зар се основно питање у односу своди на то – ко је у праву; Не, главно питање је – како сачувати однос. А однос се чува делатном љубављу, осмехом, загрљајем, пажњом, даром, добронамерним разговором, молитвом, праштањем, укусно припремљеним оброком, нежношћу.
Да ли се, мужу, обраћаш својој жени речима – „љубави моја“, „душо моја ; Неки човек ми је на ово питање одговорио: „Зашто бих својој жени то говорио нисмо ми деца!“ Наравно да смо деца! Када се свађамо због глупости типа – „она ми је рекла то, а ја сам јој рекао то, зар то није детињастог у дубини душе свако од нас је дете, само заборављамо то. Зато супружници до последњега даха свога на овој земљи треба
једно другом да говоре добре и пријатне речи.
Свако од нас треба свагда да има на уму да земаљски живот није бесконачан. Када деца оду из родитељског дома, родитељи остају сами и тада себи постављају питање: „Шта смо постигли у досадашњем заједничком животу“ Живели смо заједно деценијама, а да ли смо се истински заволели“ Зато, супружници, будите пажљиви и нежни једно према другом, док још има времена, зато што је време људско на
земљи ограничено!
Духовни живот у свету без Христа
