Само убиство нисам видeо, но, на мојим рукама је отац Трофим испустио душу. Његово лице је било пуно туге и боли. Било је видљиво да је преживљавао највећа страдања. Отишао је тихо. Просто је заћутао и готово. Отац Василије је издржао дуже од свих и умро је у колима хитне помоћи на путу за Козелск. Његово истренирано тело се на сваки начин противило смрти, али, рана је била превише страшна.
Затим је стигла милиција и почела су оперативна увиђања и све убијене су одвезли на обдукцију. После неколико сати довезли су их у храм светог Илариона. Колико се сећам био сам једини мирјанин који је присуствовао при тој првој молитви поред тела убијене браће и видeо сам њихова тела још непокривена и без одежди. По традицији, мирјани не би смели бити при облачењу монаха но ради мене су направили изузетак. И ја захваљујем судбини што сам присуствовао на тој молитви. Верујте ми на реч, никада нисам видео ни осећао нешто слично. А најпре треба рећи о лицима убијене браће.
Знате шта ме је тада задивило? Сва тројица су умрла у страшним мукама, од незамисливе боли и та бол је остала на њиховим лицима у моменту њихове смрти. Али, ето, прошло је неколико сати и ја сам видео сасвим друга лица. Њих је чак било могуће назвати ликовима са иконе јер су толико светлили и сијали. То није био мој егзалтиран осећај, већ су сви приметили чудно преображење лица, на свој тројици је био светао, миран и благ осмех. Веома умирујући и сигуран. Осећали смо да су они видели нешто радосно. Али, шта је зачуђујуће: дух је напустио тело, али га је преобразио након смрти. О ова три осмеха сам говорио на почетку своје приче. Управо тај осмех ја никада не могу заборавити. То је очигледан доказ постојања загробног света.
Георгије Гупало
Епархија Кравичка
