Ми смо грешници.

Почетак 7. оде Великог канона је потпуно у праву у вези са овим: „Ми смо сагрешили, преступили смо, учинили смо зло пред очима Твојим; нисмо задржали, нити следили оно на шта си нас упутио’. Чињеница је да свакодневно грешимо мислима и делима. Сви смо лако заробљени у мрежама Злог. Сви постајемо преступници Божјих заповести. Једна особа починивши овај грех, друга особа учинивши други. Једном више, други мање више исто. Један се упушта у „теже“ грехе, други у „мање озбиљне“. Један јер је игнорант, други јер је намамљен, а трећи из лоше навике. 

О томе је јасна реч Божија: ’Ко ће се хвалити да има чисто срце? Или ко ће имати смелости да тврди да је чист од греха?’ ( Посл. 20, 9). Многострадални Јов је био беспрекоран и праведан. Ипак, он сам поставља питање: ’Ко ће бити чист од нечистоће? Нико, иако му живот на земљи буде само један дан“ (Јов 14, 4). Ово је реалност.

Због безумља наших греха, ми често поново постајемо они који су распели Господа. Живимо у страшној заблуди и самообмани у погледу значења греха и наше кривице за наше преступе. У овом случају је тачно оно што каже Свети Јован Јеванђелист: „Ако кажемо да немамо греха, сами себе варамо и истине нема у нама“ (1 Јн. 1, 8).

Ипак…плачемо ли због мноштва наших грехова?

Јесмо ли узнемирени, заједно са химнографом који пише: ’Распет си за мене да ми постанеш извор опроштења; бок ти је био пробушен да би могао проспеш потоке живота за мене’ [Јутрење, Велики петак]? Како се можемо представити пред Господом? Како смемо себе звати хришћанима?

А, поготово ако смо клирици, како се усуђујемо да стојимо пред светим олтаром и славимо свете и беспрекорне божанске тајне, а посебно ону најважнију, Божанску Литургију!? Ипак, мудрост и љубав Господња често додају граматичку везу нашим молитвама.

Реч „али“.

То је реч која нас повезује са Божијом милошћу. Ово „али“ је динамичка снага опроштаја од Бога. Понекад се осећамо као изгубљене овце. Као што Давид каже „лутао сам као овца залутала“. Међутим, ово „али“ нас враћа у свето крило. То је почетак вапаја покајања, потраге за божанском милошћу, почетак благодати Божије.

Да ли заиста постоји грешник који не жели ово „али“, посебно када оно значи да је Христос пастир добри? Зар било који припадник свештенства неће рећи ово „али“ без божанског страхопоштовања и скрушености? Погледајмо три примера овог благотворног и спасоносног споја, овог „али“, у богослужењу наше Цркве.

Прво „али“ налази се у јединственој и дивној химни у Триоду, где писац каже: „Отвори ми врата покајања, Животворче; јер рано ујутру дух мој тражи свети храм твој, носећи храм тела потпуно оскврњен. Али пошто си милосрдан, очисти ме својом добротом и милосрђем.“ Овај тропар је заступнички. Признајемо животворном Господу да је цело наше тело „оскврњено“, да је наше постојање пуно греха. И иако тугујемо због тога, и ми, као грешници, молимо умилног и милостивог Господа да нас очисти и да нам опрости сагрешења. „Да“, кажемо, „оскврњени смо, али саосећајни Господ ће нас поново учинити белим“. (Тропар се пева на Јутрењу недељом у Великом посту, непосредно после 50. псалма, који, наравно, садржи стих: ‘Покропићеш ме исопом и очистићу се; опраћеш ме и бићу бељи од снега’). „Али“ у тропару је спој који нас спаја са Божјом љубављу и саосећањем. Цела фраза је веома моћна и прецизна: „Али, пошто си саосећајан, очисти ме својом добротом и милосрђем“. 

Још једно заступничко „али“ налази се у прелепој молитви Светог Василија Великог, богоносног Оца Цркве. Ово се чита у 9. час и на отпусту. У њему се каже: „Учитељу, Господе Исусе Христе Боже наш, који си дуготрпељив у преступима нашим, и који си нас довео до садашњег часа, када си висио на дрвету животворном и правио пут у рај за благодарног разбојника и смрт смрћу уништио, помилуј нас, смирене, грешне и недостојне слуге твоје. Јер сагрешисмо и учинисмо зло, и нисмо достојни да подигнемо очи своје и погледамо висину небеску, јер напустисмо пут правде Твоје, и пођосмо за жељама срца свога.“ Затим, усред молитве, долази оно важно „али“. „Али апелујемо на Твоју неизмерну доброту. Поштеди нас, Господе, по величини своје милости и спаси нас светим именом Твојим“. Након што је указао на нашу недостојност, он наставља да додаје „али“, у свом апелу на Божју безграничну милост.

А за вршиоца светих тајни, свештеника, постоји узвишена молитва Херувимске химне, која садржи „али“ која заиста искупљује и доноси му олакшање. То му даје снагу да настави са служењем Божанствене Литургије. Свети Јован Златоусти почиње ову литургијску молитву задивљујућим речима: „Нико од оних који су уплетени у плотске жеље и задовољства није достојан да приђе, да се приближи или да служи Теби, Цару славе; јер служити Теби је велико и страшно чак и за небеске силе’. Затим следи „али“ које има јединствену моћ изражавања у свом захтеву за Божјом неизрецивом и неизмерном добротом љубави.

У светом тексту се наставља: ​​„Али због своје неизрециве и безграничне љубави према нама, постао си човек, без измене и наш Првосвештеник, и као Учитељ свега си нам предао свету службу овог литургијског и бескрвног жртвовања’. И поред људске недостојности, овдашњи свештеник је од Господа удостојен да служи свету тајну Божанствене Евхаристије. Какав дар, милост и благослов! 

Дакле, „али“ је привилегија. То је диван, свети тренутак заступништва према Господу да нам опрости, да нас прихвати и благослови. Ово ‘али’ душу која се моли прожима небеским спокојем, доноси духовни предах и окружује нас благословом који нам даје снагу да наставимо са својом молитвом, са божанским обредом, са преданошћу и нашим духовним изграђивањем.

Ово „али“ у овом тренутку осећамо као враћање части, упркос нашој грешности. На тај начин можемо оставити по страни своју умор, незадовољство, лењост и злобу и направити простор за већу љубав према Господу која се устоличио у нашој души, заједно са истинским духом жртве и етосом захвалности и благодарности.

Овим ‘али’ наше биће се греје божанском љубављу, предајемо се милости Божијој, срце се диже до неба, што је горко постаје слатко, мрак бежи и Светлост Божанског присуства долази и смирује, саставља и освећује нас. Ово „али“ је Божје разумевање и безгранична љубав према његовом створењу. На крају, то је нада, снага и радост. 

Дакле, постоји овај везник, ова реч, ово „али“. Онда немојмо клонути духом. Не дозволимо да очајање и разочарење нађу место у нашој души. Бог се не брине ни за мноштво, ни за озбиљност грехова. Покајање има приоритет.

Када дође до покајања, онај који је дуготрпељив и пун милости ће опростити. Ако још сумњамо, послушајмо Светог Јована Златоуста који каже: „Јеси ли безбожан? Узмите у обзир магове. Да ли сте грабежљиви? Узмите у обзир цариника. Јеси ли нечист? Узмите у обзир блудницу. Јеси ли кољач? Узмите у обзир пљачкаша. Да ли сте неправедни? Замислите богохулног Павла који је постао апостол, раније прогонитељ, а касније јеванђелизатор. Јеси ли згрешио? Покај се. Јеси ли хиљаду пута згрешио? Покај се хиљаду пута’.

Наравно, морамо признати да смо криви пред Богом, да нам је потребна духовна терапија. У овом сујетном свету, требало би да имамо прожимајући осећај наше грешности. Зато нам је потребно искрено самопреиспитивање јер се често уздижемо, као да смо заиста нешто.

Све што је остало је самоспознаја, пут понизности, промишљања и дубљег разумевања себе. Зато у нашим молитвама молимо за доброту, разумевање и опроштај. Тек када примимо „милост Господњу“ доживећемо аутентични живот у Христу.

Дакле, ово „али“ је наша молба и наша вера да ће божанска милост и божански благослов доћи на нас.

Митрополит Мане Хризостом Трећи

ИЗВОР:https://www.pravmir.com/the-three-buts-of-divine-mercy/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 25.04.2022.

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име