„Молитва је бесконачно стварање, врхунска уметност.“
„О, Христе, Боже наш,
Жељо срца наших,
Распи светлост истине Твоје по нама
Да у светлости Твојој, недостојни ми,
Можемо гледати славу Твоју
Као јединородног од Оца
И будемо обликовани по
Твојој неистраживој слици,
По угледу на коју
Ти си створио човека.”
Једна од многих молитава које је написао отац Софроније.
Са дубоком захвалношћу, радошћу и чашћу приступам задатку да сажмем серију од три изузетне монографије на тему уметничког пута и иконографске заоставштине блаженог архимандрита Софронија (Сахарова) (1896-1993). )5. Реч је о делима: Тражење савршенства у свету уметности: Уметнички пут оца Софронија (2014), ‘Биће’: Уметност и живот оца Софронија (2016) и Слика као молитва: Уметност А. Софронија Сахарова (2017)6 сестре Габријеле, чланице монашке заједнице Светог Јована Крститеља оца Софронија у руралном Есексу у Енглеској.
Сестра Гаврила, која је, што је најважније, и сама иконописац и уметница, била је изузетно дорасла овом задатку, јер је много година живела и блиско сарађивала са оцем Софронијем, који је био и њен духовник и уметнички руководилац. Имала је корист од тога што је могла да се ослони на његове обимне списе, своје детаљне личне белешке и сећања, као и оне заједнице у целини. Поред овога, у стварању књига подузета су многа мукотрпна истраживања која су резултирала откопавањем ризнице нових открића која ће фасцинирати и поучавати све оне који се занимају за иконографију, теологију, историју умјетности, теорију и праксу уметности и наравно живот и дело оца Софронија.
Писане великим интензитетом у периоду од три године, ове јединствене публикације су револуционарне по свом садржају, ширини поља, методи приступа и својим дубоким промишљањима о уметничкој пракси и духовном развоју светог Старца нашег времена чији допринос тек почиње да се у потпуности цени. Ово одражава јединственост изузетног пута оца Софронија; то је заиста био живот hors concours (такмичење ван конкуренције, п.п.), и онај који нам нуди многе драгоцене поуке и примере за наше време7. До сада су списи и живот оца Софронија постали познати, док су његов уметнички допринос и пут остали углавном неистражени. Књиге трилогије имају за циљ да то исправе.
Мора се додати да постоји и трема, јер није могуће говорити о уметничком путу оца Софронија, а да се не унесу и нека од његових богословских схватања, која су нераскидиво везана за његов уметнички пут и рад, а стицана кроз многе деценије. монашког подвижништва као духовника и пустињака у „пустињи“ Свете Горе, ученика преподобног Светог Силуана Атонца, и коначно као игумана и старца последњих тридесет година свог живота у манастиру у Есексу. Ови дубоко надахнути теолошки увиди сежу далеко даље од мојих лоших коментара и унапред молим за опроштај за ово.
Тако ћемо започети наше истраживање његовог изузетног живота како је разјашњено у првој од трилогије „Тражење савршенства у свету уметности: Уметнички пут оца Софронија“. Сестра Габријела почиње тако што нас води на путовање назад у касне 1800-те, у Свету Русију пре Револуције и раних година формирања оца Софронија који је у то време био познат као Сергеј Симеонович Сахаров. Млади Сергеј је рођен 1896. године у високо културној породици у Москви две године након крунисања цара Николаја Другог. Од најмлађег узраста проводио је много сати у цркви са дадиљом и „размишљао о вечности…размишљајући све више о бесконачном, о ономе што траје вечно.“8 Показао је и изражене уметничке дарове и цртао је по цео дан и пре него што је научио да говори.
Познавао је мир само у свом најранијем детињству (до осме године), након чега је Русија била раздвојена ратом и сукобима; у почетку руско-јапански рат, затим прва револуција 1905. и Први светски рат 1914. године, бурна Октобарска револуција и грађански рат (1917-1922). Ово је дубоко и трајно утицало на младог Сергеја који је касније написао: „…мој животни век се поклопио са свим страшним догађајима нашег века… Са избијањем Првог светског рата проблем вечности је почео да преовладава у мом уму. Вест о хиљадама невиних жртава убијених на фронту ставила ме је пред визију трагичне стварности. Било је немогуће помирити се са чињеницом да је огроман број младих живота доведен до бесмисленог, окрутног краја…Тек сам почео да доживљавам себе као људско биће: срце ми је сијало добрим намерама, тражећи савршенство као и сви млади људи, који теже светлости универзалног знања...“9
Током већег дела Октобарске револуције 1917. године Сергеј је био болестан од тифуса и није био укључен. Међутим, био је дубоко погођен трагичним догађајима који су се „такорећи урезали у моју душу“.10 Његова хитна потрага за решавањем „питања вечности“ у овом тренутку га је удаљила од хришћанства у источњачки мистицизам, одлазак за који се „касније кајао до краја живота.“11
Сестра Габријела бриљантно описује његов живот и духовно стање у то време, и даље описује његово уметничко усавршавање у Москви, почевши од студија у школи сликара Иље Машкова (1881-1944), а потом до Московске школе за сликарство, вајарство и архитектуру 1918. године, који је после годину дана под новом владом реформисан у СВОМАС (Слободне државне уметничке радионице/атељеи), а касније поново трансформисан у Вкхутемас (Више државне уметничко-техничке радионице). Сестра Габријела контекстуализује порекло оца Софронија, дајући нам укратко обилазак историје руске уметности, развоја њених уметничких академија, њених водећих покровитеља и колекционара, „поновног откривања“ иконе почетком 1900-их и њеног каснијег усвајања од стране авангарде, водећих сликара (као што су Петар Кончаловски (1876-1956), Казимир Малевич (1878-1935), Александар Родченко (1891-1956) и Василиј Кандински (1866-1944)) и уметничких група и покрета тог времена.
Описани су Сергејеви учитељи Кончаловски, Машков и Кандински и методе по којима је он поучен. Из овог периода је сачуван фини и експресивни цртеж Сергеја од Еугеније Лурије (1899-1965), који је настао током његовог боравка у радионици Кончаловског.
Такође се истражује утицај једног од његових учитеља, Василија Кандинског, за који сестра Габријела каже да је на крају више утицао на његов рад у писаној, а не у сликаној форми. Отац Софроније је касније рекао о Кандинском: „У мојим младим данима, преко руског сликара који је касније постао познат, привукла ме је идеја чисте креативности која је попримила облик чистог сликарства.“12 Кандински је учио да „ученици треба да имају унутрашњег живота, како би могли уметнички радити, стварати, осећати и разумети стваралачки процес. Сликање треба да долази изнутра, из душе.”13 Аутор пише да је „…већина уметника тог времена трагала за својим надахнућем на духовном плану. У својој потрази, често су се окретали софизму, оријенталним религијама, па чак и спиритуализму… И Сергеј Сахаров и Кандински су се кретали у круговима у којима је било уобичајено истраживати таква веровања и праксе. Идеја „чисте креативности“ се добро уклапала са источњачком идејом губитка себе у непостојању.“14
Иако је у почетку Сергеј био заокупљен апстрактном уметношћу, 1921. је то схватио
„… мени, људском бићу, није дато да стварам из ’ничега’, на начин на који само Бог може да створи.“15
Са овом мишљу сестра Габријела пише да се „…поново се окренуо Богу свог детињства, којег је напустио у младости у потрази за оним што је тада мислио да су узвишеније ствари.“16 У овом тренутку се вратио и фигуративном сликарству радећи великим интензитетом до одласка у Европу.
Након што је напустио Русију, путовао је по Италији и нека од његових размишљања о италијанској литургијској уметности већ показују развијено око за литургијску тематику и велико интересовање за њу, иако је његов сопствени рад у то време био далеко од тога. Из Италије је отпутовао у Берлин, који је постао центар руске емиграције, али је крајем 1922. отишао да живи у Париз, који је до тада већ постао светска уметничка престоница, напредовао и био „арена бескрајних могућности“17 Сестра Габријела сликовито описује руско емигрантско становништво Париза (које је већ постало значајна колонија почетком 1920-их) и његову уметничку заједницу.
Сергејево сликање у то време описано је као део покрета „Cézanèsque“18 и било је фигуративне природе, фокусирајући се на пејзаже, мртве природе и портрете. Тамо је ревносно радио, постигавши извесне успехе и излагао у примарним уметничким салонима тог времена, Salon d’Automne и Salon des Tuilleries. Године 1923. познати ликовни критичар Thiebault-Sisson написао је о његовом делу изложеном те године: „Сахароф има две мале слике где брига о складу не искључује мекоћу и деликатност достојне Рикарда.“19
Ипак, истовремено се његова ватрена духовна потрага наставила несмањеном количином. У жељи за тишином и могућношћу размишљања, преселио се из Париза у предграђе Кламар, које је било мирно и рурално. „То су за њега била времена великих унутрашњих превирања; у њему се водила битка између сликарства и молитве.“20 Међутим…„Све ове муке су биле узалудне: несразмера је била исувише очигледна, и на крају је победила молитва.“21
Настојећи да унапреди своје знање о Православној Цркви и утажи жеђ за молитвом, у априлу 1925. уписао се у недавно отворени Православни богословски институт Свети Сергије. Међутим, до јесени је његова жеља за молитвом постала толико интензивна да је напустио студије, сликарство и живот у Паризу, одлазећи у живот монаштва на Светој Гори Атонској.
Ушао је у манастир Светог Пантелејмона и „сва стваралачка енергија коју је раније давао својој уметности сада је концентрисана у молитви.“22 Овде је добио име Софроније, 1930. је рукоположен у ђакона, 1941. је постао свештеник (јеромонах), а касније отац исповедник монаха из више манастира, као и пустињака. Верује се да током ових година у манастиру није сликао, осим две иконе којима није био задовољан.23 Међутим, одлучујући догађај за њега догодио се 1931. године када је упознао дубоко скромног и самозатајног руског монаха Старца Силуана ( сада свети Силуан Атонски), који је постао његов духовни отац и на крају живота, 1938. године, поверио и своје списе оцу Софронију.
После упокојења старца, отац Софроније се повукао у светогорску „пустињу“ да живи повучено, у молитви за цео свет, „нарочито за време страхота Другог светског рата, који су дубоко погодиле његов дух“.24 Како је као последицу пустињачког живота имао више времена и уз помоћ уметничке грађе мати Теодосије коју је познавао у Паризу, наставио је са изучавањем иконографије чиме је један од првих обновио иконографију у њеном традиционалном облику на Светој Гори.
Године 1947. вратио се у Париз како би саставио књигу која садржи списе његовог вољеног старешине Старца Силуана25 уређујући његове списе и издајући их ронеотипом које је сам направио. Након ове публикације, направио је друго издање са подужим уводом у списе Старца, а поред писања овог улепшао је фронтиспис, блокове почетних слова и израдио друге декоративне елементе за књигу. Међутим, како је процес био дужи од очекиваног, а услови рада лоши, „…цео мој организам је био толико напрегнут да сам се разболео. После сам био оперисан, а пошто сам остао инвалид, нисам могао да се вратим у своју пустињу.“26 Предвиђало се да отац Софроније неће дуго преживети.
Натпис оца Софронија, исписан његовом руком, гласи:
Још младој Марији
архимандрит Софроније
Уз сваки благослов, уз многе молитве и љубав
Шестог фебруара 1983.
„Дух Свети нас поучава у смирењу Христовом, да душа увек носи у себи Божанску благодат која радује душу.
Свети Силуан стр.161
Настанио се у Сен Женевјев де Боа, 23 км јужно од Париза и мала група која је тражила духовно вођство и молитву окупила се близу њега. Понуђено им је коришћење неке штале са додатним просторијама изнад и једна од ових просторија је претворена у капелу. Отац Софроније се упустио у израду капеле коју су „сви памтили са посебном љубављу и носталгијом…Сви који су је посетили рекли су да је то најлепша капела у којој су икада били.”27
Сестра Гаврила уверљиво описује њене декоративне карактеристике и велику пажњу оца Софронија стварању сваког детаља и његове посебне молитвене атмосфере. „Отац Софроније је направио унутрашњост посебне боје: под је био црвен, зидови браон, а плафон плав. Ово је требало да представља стајање у паклу (црвено), окружено земљом (браон) и стремљење ка небу (плаво). Иконе на иконостасу насликао је отац Григорије Круг. Отац Софроније га је замолио да употреби палету земљаних боја, што је иконама дало посебан, скроман изглед који се донекле разликовао од Кругове уобичајене скале боја.“28 Касније су ове иконе пренете у Енглеску, у капелу Светог Јована Крститеља у новооснованом манастиру.
Оцу Софронију су били познати разни сада познати иконописци који су тада деловали у Паризу и околини, укључујући Леонида Успенског, Наталију Гончарову и Д. Стелетског. Међутим, „Успенском је отац Софроније поверио задатак да наслика прве иконе Светог Силуана, који се тада још звао Старац Силуан. Успенски је насликао пет икона, стварајући иконографски портрет Старца.“29 Такође је одабрао текст за свој свитак „Молим Те, милостиви Господе, за све народе на земљи, да Те познају Духом твојим Светим.“30 Успенском је отац Софроније слао своје монахе да уче иконографију, како у Француској, тако и касније из своје монашке заједнице у Енглеској.
После операције, отац Софроније је неколико година био крајње ослабљен и после тога је премештен у локални реконвалесцентски дом. Међутим, карактеристично је да је наставио да пише, да подучава и да служи потребама оних око себе. Многи су му долазили у посету и он је сву своју снагу посветио њима и својој малој заједници. После неколико година указала се прилика да се оснује нови манастир за заједницу, који се по чудесном промислу Божијем налазио у Есексу, у Енглеској и отац Софроније и монаси су тамо отишли 1959. године.
Сестра Габријела се затим окреће теми како је отац Софроније створио свој манастир на Ректори Роуду на ивици села Толесхант Кнајтс у Есексу.
Сада стар 62 године, свети старац и његова мала заједница настанили су се у старој парохијској згради, грузијској згради која је раније служила као управа касније напуштеној парохији.
У овом тренутку отац Софроније је морао да скрене пажњу на пројектовање и изградњу новог манастира, делатност коју је схватио крајње озбиљно, никада не занемарујући ни једну суптилност или нијансу. Аутор пише да се „може пратити уметничка и естетска осетљивост оца Софронија која се као нит провлачи кроз изградњу и развој манастира.“31 Најхитнији задатак била је изградња капеле, која би била посвећена Светом Јовану Крститељу. Постављене су исте иконе оца Григорија које су донете из параклиса у Француској и много се водило рачуна о бојама, материјалима и осветљењу како би се створило идеално окружење и атмосфера за исихастичку молитву.32
У том тренутку отац Софроније је наставио са сликањем, потпуно се посветивши иконопису. Међутим, „овог пута, борба више није била између уметника и неизбежних граница смртног бића. Водио га је човек који је, кроз традиционалну православну иконографију, сада изражавао и преносио духовни живот који је сам искусио и блиско познавао. Уметник у њему удружио је снаге са духовним човеком који је созерцао лепоту Господњу и сва дела Његова, и све што одражава Његово подобије.“33 Сестра Гаврила пише како је „после дугог периода продубљујуће молитве и подвижничког живота… стигло време велике зрелости. Подвижник са пуним познавањем унутрашњег живота, који се изражава у сликарству, врло је ретка појава.”34
У то време створио је отац Софроније веома велику икону Христа у слави за цркву у Лондону (види прву слику). Пишући својој сестри, рекао је „Не тако давно, после паузе од 36 година, насликао сам велики панел, 2 метра са 1 метар 30 цм.; „испало је“ боље него што сам претпоставио, иако сам технички имао посла са материјалима који су ми потпуно непознати.“ Да би се побољшала пракса иконописа у манастиру, пажљиво је изграђен иконописачки атеље у коме су иконописци радили, а раде и данас. Поред тога што је добио обуку од Леонида Успенског у Паризу, „отац Софроније је увек испробавао уметничке способности сваког новог члана и откривено је неколико скривених талената; ове је неговао и цветали су.“35
Описани су бројни главни пројекти манастира, укључујући декорацију и литургијски изглед цркве Свих Светих из 12. века (на крају Кнежевског пута) која је раније била парохијска црква у селу, иако тада више година запуштена и у стању тешке запуштености. Отац Софроније је рекао: „Знам да је ’суђено‘ да падне и нестане. Сада је ова црква постала једна од најлепших…“36 Планирао је и вртове и сваки други аспект изградње и проширења манастира. Његова „уметничка природа показала се у сваком детаљу градње његовог манастира… Спољашњи облици су били условљени локалним прописима, али је отац Софроније то надокнадио концентрисањем на унутрашњост.”37
Остали описани пројекти укључују дизајн Ставропигијског крста у средини. 1960-их,38 и израду зидних слика за трпезарију, која је започета 1977. године. Насликани су сви главни догађаји из Христовог живота, а отац Софроније је „…на сваком кораку усмеравао, исправљао и поучавао. Он је надгледао све боје, дизајн и распоред.”
Фреске у ономе што ће постати главна црква манастира посвећеног Светом Силуану Атонском. Овде је отац Софроније могао да се ослони на дугогодишње дубоко размишљање о Божанској Литургији и њеном најпогоднијем окружењу,
„Свуда се може служити Литургија…, али АКО има могућности зашто је не би служили на што савршенијем месту. Литургија није као вест која се налази у новинама, која се чита и потом баца до вечери – Литургија је догађај у вечности.”39
Пишући својој сестри, рекао је: „Пре неколико година обузела ме је жеља да изградим богомољу за Литургију и у мислима сам изградио не једну, већ десетине… У Европи, изгубивши драгоцени мир пустиње , морао сам у већој мери да се посветим служењу Литургије. Ова околност је довела до моје жеље да у својој свести пронађем и спроведем у дело цркву, „ситуацију“, простор за Литургију, такав да би макар у малој мери могао да изрази духовну суштину овог Божанског чина. .”40 Отац Софроније је тада већ имао 87 година и желео је да заврши посао.
Сестра Габријела луцидно објашњава процесе украшавања капеле, нацрте израза лица, коришћене боје и многе друге фасцинантне детаље. „Његови иконографски нацрти су били теолошки промишљени.”41 и „Он је управљао цртежом и коришћеним бојама, као и њиховом применом. Главна лица је сам насликао, као и неке друге делове по расположивој снази.”42 „…сва лица сликао је сам отац Софроније. Попео би се на скеле и проводио много сати у концентрисаном раду.“43
Зидне слике су биле светле и меке, док је иконостас, који је био намерно низак, био јаче обојен. Поново је велика пажња посвећена постизању идеалног типа осветљења за посебну манастирску молитву, који сија „нагоре са скривеног извора на златни плафон, а затим се одбија надоле, дајући меку, топлу и равномерну светлост“.
Поред тога, сестра Габријела даје и обимне информације о употреби тканина и фактура (фактура) у одежди и раду са везовима, злату и мозаицима.
За мене је најфасцинантнији део студије било представљање оца Софронија као иконописца. Описан је његов приступ иконографској пракси, а овај одељак је богат цитатима и коментарима од великог значаја. Сестра Габријела пише да је „упијајући иконографску традицију кроз посматрање и живљење са њом, водећи строги аскетски живот… човеково разумевање иде дубље, изван спољашњег естетског аспекта.“45 „…он је разумео иконографију у њеном суштинском облику, као надахнуће за молитву, и „одскочну даску“, како ју је сам назвао, у вечност. У том смислу он је био слободан од било каквог везивања за било коју одређену школу или иконографски покрет. Његов једини интерес је био да прикаже икону што је могуће аутентичније.”46 Као резултат овога је очигледно да се „његове иконе не могу сврстати ни у један посебан стил или школу. Од сваког је узео оно најбоље што је нашао. Његова једина брига била је сама икона, како најбоље да изрази дату ситуацију.”47
Приступ оца Софронија био је инхерентно минималистички и аскетски, избегавајући сувишне детаље. „Декорација украса ради је била нешто што је избегавао…„Насликати икону је као писати песму; не може се додати ни одузети ниједна реч. Исто тако икона треба да садржи само оно што је потребно, ни премало, ни превише.“48 Његов рад је био трезвен, аскетски и уздржан и истицао је да ништа не треба наметати, јер „чак и лица треба да буду дискретна“ тако да је човек слободан да их гледа без принуде.“49 Није био за метод преписивача и често би правио многе припремне цртеже (обично изведене оловком, а понекад и пастелима), посебно за лица, дајући сваком предмету најдубље разматрање и саветовање,
„Насликај своју икону као песму, где се свака реч одмерава и разматра, у складу. Икона показује каква сте особа. Занатлија је много, а правих иконописаца мало. Направите икону, лепу икону, не као радник, него као уметник.”50
Такође је препознао да дело мора бити посебно прилагођено локацији и њеној епохи, различитој од оне која је била прикладна раније и другде, „У наше дане строги византијски изрази више нису одговарали садашњој стварности. Увидео је да је потребан блажи израз.“51 Палета за зидно сликарство у капели Светог Силуана изабрана је „због енглеске светлости која је мека и дифузна. Отац Софроније је оценио да је немогуће користити јаке боје, јер би изгледале грубо и узнемирујуће. С друге стране, у земљи са јаком светлошћу, попут Грчке, гушће и јаче боје могу се користити без икаквих проблема…Свако уметничко дело је створено за одређено место, у одређено време.”52
Приступ оца Софронија може се дефинисати као дубока захвалност, он је написао да „…сада не могу да нађем начина да покажем Богу своју захвалност за Његову ’моћну руку‘ Светог вајара. 53 „Све своје способности је посветио служби Божијој и као такав, када је почео да слика иконе, употребио је вештине које је већ имао…да изрази иконе, лица и стремљење ка Вечном. Изрази на његовим иконама потичу из његовог схватања аскетског и духовног живота стеченог током дугих година молитве и покајања.“54
Сестра Гаврила пише да је „отац Софроније… примио обилне дарове и све их ставио у службу Богу. Вратио је све што је примио у знак захвалности, у свеобухватној целини. Све је то уродило плодом у његовом сликарству. Његов положај је јединствен по томе што је прошао кроз световну уметност, напустио је, негирао је и одрекао је се да би служио Богу. То је била потпуна посвећеност и напуштање. Касније у животу поново се окренуо алатима које је познавао, а то су биле четке и боје, да би изразио оно што је научио и искусио током свог дугогодишњег духовног подвига и подвижништва на Светој Гори. Он то није учинио у неком специфичном историјском или световном стилу, већ у оквиру иконографске традиције. Његова дела су била у потпуности и само замишљена као увод у молитву. Своје стечено знање настојао је да искаже у строгом облику иконографске традиције. Дуге године готово без сликања су кључни фактор. Било је то време наготе пре него што се обуче нова одећа.“55
Седамдесетих година 20. века отац Софроније је развио икону Старца Силуана Успенског, „…додавши две тамне пруге на бради, које су биле карактеристичне за светитеља, и вертикалну линију на челу лево од моста носа.“56
Посебно је драгоцен допринос светом Предању да је у сарадњи и током вишедеценијског периода створио не само писани портрет свог старца у уводу своје књиге о светитељу, већ делимично и светитељеву икону. У капели Светог Силуана светитељ је представљен на иконостасу, десно од Христа, и у средини западног зида на балкону певнице (изнад улазних врата). Зидно сликарство је рађено пре паноа иконостаса и ово је била прва прилика да је отац Софроније насликао свог старца у пуном лицу.
Фреска је део низа подвижника насталих пре канонизације Светог Силуана, па је 1988. године додат његов ореол и промењен натпис. Пано икона је рађена по строжијој и стилизованијој форми.
На крају, међутим, ниједна слика није била важнија за оца Софронија од иконе самог Христа. Рекао је да „Тражимо духовну лепоту када сликамо Христа, Богородицу и свете. Христ је изгледао сасвим обично, могао је да буде у групи људи, а да га не примете. Али Његова духовна лепота је била веома велика.”
Аутор нам каже да је „посебан нагласак увек стављен на Христово смирење. Требало би да има кротак изглед, да Га покаже као Спаситеља света… Исто тако, његови гестови и цео изглед треба да буду мирољубиви и благи. Христова слика треба да буде инспиративна и утешна, посебно у овим тешким модерним временима. Строге, осуђујуће иконе из ранијих векова нису прикладне за наше доба.“57 Сумирајући, сестра Гаврила пише о животу оца Софронија: „Ово је потрага за Христом, чежња за блиским контактом с Њим и, унутар тога, тежња да се прикаже Његово лице на исправан и достојан начин, како у унутрашњем животу, тако и у иконографском сликању.”58
Следеће слике су изабране из завршног дела књиге (без додатака), који представља каталог од двадесет осам цртежа оца Софронија, првенствено насталих од средине 1960-их до средине 1980-их, са два додатна цртежа направљена током његовог времена на Светој Гори, које обухвата период од 1921. до 1985. године.
Ова фасцинантна монографија представља пионирско излагање и расветљавање уметничког и духовног пута оца Софронија, а најдубљу захвалност дугујемо манастиру Светог Јована Крститеља и сестри Гаврили што је тако великодушно поделила своја многа размишљања и успомене, као и богато приповедање, документовање, оригинално истраживање и ризницу слика иконографског дела оца Софронија.
ПРЕВОД: Давор Сантрач
ОБЈАВЉЕНО: 14.03.2022.
Фусноте:
[1] 2nd enlarged edition. The Stavropegic Monastery of Saint John the Baptist, Essex, 2014.
[2] Archimandrite Sophrony (Sakharov), ‘His Life Is Mine’, A. R. Mowbray & Co. Ltd, London & Oxford, 1977, p.64.
[3] Now in the Church of Saint Michael, Welling.
[4] ‘Seeking Perfection’, op. cit., p.188, and Archimandrite Sophrony, Stavropegic Monastery of Saint John the Baptist, Essex, 1996, ‘On Prayer’, p.204, a prayer by Father Sophrony which, Sister Gabriela writes, summarises his life.
[5] Hereafter to be called Father Sophrony, reflecting Sister Gabriela’s preference throughout her books.
[6] All published by the Stavropegic Monastery of Saint John the Baptist, Essex.
[7] Cf. 1 Corinthians 4:15-16.
[8] ‘Seeking Perfection’, op. cit., p.22, and Archimandrite Sophrony (Sakharov), ‘We Shall See Him As He Is’, Stavropegic Monastery of St John the Baptist, Essex, 1988, p.10.
[9] Ibid., p.23, and ‘We shall see Him’, op. cit., pp.10-11.
[10] Ibid., p.25.
[11] Ibid., p.25.
[12] Ibid., p.58.
[13] Ibid., p.60.
[14] Ibid., p.63, and ‘We shall see Him’, op. cit., pp.8-9.
[15] Ibid., p.64, and Archimandrite Sophrony (Sakharov), ‘Wisdom from Mouth Athos’, Saint Vladimir’s Seminary Press, Crestwood, 1974, pp.13-14.
[16] Ibid., p.64.
[17] Ibid. p.82.
[18] A term deriving from the Post-Impressionist painter Paul Cézanne (1839-1906). Artists whose work continued his aesthetic, methods and ideas were said to participate in the Cézanèsque movement.
[19] Ibid., p.93.
[20] Ibid., p.90.
[21] Ibid. p.91, and ‘We shall see Him’, op. cit., p.15.
[22 Ibid., p.102.
[23] Ibid., p.108. Sister Gabriela indicates the existence of not only two but several icons attributed to the hand of Father Sophrony on Mount Athos. However, this question has been left aside in the book as research is still at an early stage.
[24] Ibid., p.106.
[25] This book ‘Staretz Silouan’ is now entitled ‘Saint Silouan the Athonite’ (Stavropegic Monastery of St John the Baptist, Essex, 1991) and has been translated into twenty-five languages.
[26] ‘Seeking Perfection’, op. cit., p.107.
[27] Ibid., p.112.
[28] Ibid., pp.112-13.
[29] Ibid., p.115.
[30] Ibid., p.115, and ‘Saint Silouan’, op. cit., p.274.
[31] Ibid., p.121.
[32] The Jesus Prayer or prayer of the heart.
[33] Ibid., from the foreword by Jean-Claude Polet, p.12.
[34] Ibid., p.123.
[35] Ibid., p.126.
[36] Ibid., p.127. He said that this was the view expressed by people who were there on Holy Pascha (Easter) night.
[37] Ibid., p.127.
[38] Ibid., p.128.
[39] Ibid., p.132.
[40] Ibid., p.132, and ‘Letters To His Family’, Stavropegic Monastery of St John the Baptist, Essex, 2015, letter 26, p.138.
[41] ‘Seeking Perfection’, p.12.
[42] Ibid., p.134.
[43] Ibid., p.136.
[44] Ibid., p.138.
[45] Ibid., p.154.
[46] Ibid., p.155.
[47] Ibid., p.165.
[48] Ibid., p.164.
[49] Ibid., p.171.
[50] Ibid., p.169.
[51] Ibid., p.155.
[52] Ibid., p.171.
[53] Ibid., p.154, and ‘We Shall See Him’, p.33.
[54] Ibid., p.161.
[55] Ibid., p.160.
[56] Ibid., p.178.
[57] Ibid., p.186.
[58] Ibid.,
