Био је занесени поклоник речи, песник тешких и епохалних исказа као што су: „Срећан је ко своју песму не плати главом“ или „Уби ме прејака реч“. Принц српске поезије, песник ватре и смрти живот је провео тражећи сопствену аутономност у стваралаштву а завршио га трагичном смрћу која је отворила пандорину кутију питања.
Kада је 1958. један од највећих сетских философа Жан Пол Сартр посетио САНУ, Бранко Миљковић је био један од ретких који је од њега добио озбиљну похвалу, а само пар година касније постао је најмлађи добитник престижне „Октобарске награде“ града Београда. Био је надарен песник и есејиста који је веровао да је песма израз стања ума, а не срца. Остао је упамћен као сјајан теоретичар књижевности и преводилац поезије симболиста са руског и француског језика.
Kазивао је :
„Јер песма се не пише, она се живи“.
Ниш је 29. јануара 1934. године добио принца српске поезије. Окружен љубављу и нежношћу од малена, у време када није било лако набавити папир његови родитељи су допремали колица пуна песка по којем је могао да пише и брише, али и доступну светску литературу којом је богатио своје знање. Народни музеј у Нишу чува прве љубавне стихове које је написао као израз платонске заљубљености у шеснаестогодишњу Љиљану Илић којој је у периоду од јула 1949. послао дванаест писама која садрже 21 песму. У тим стиховима позивајући се на велике сликаре, философе и писце он разматра на које начине љубав може да буде покретач и мотив уметниковог стваралаштва. Прва своја писма је потписао псеудонимом Дамерти. Писао је тада:
„Kада би је видео Рафаело, он би зацело помислио да је то нека његова млада мадона која се искрала са платна. Али, када би се у то разуверио, похлепно би пожурио да је украде и затвори у неки рам. Да ју је видео Платон, он би се одрекао своје мисли да је на овоме свету бледа сенка небеске лепоте. Морао би да узвикне:“Немогуће је да ово дивно створење буде само непотпуна сенка небеске лепоте“.
Kада је завршио четврти разред у Гаџином Хану, Бранко Миљковић је отишао у Ниш и пријатељима говорио како мора да ради и учи да би „постао неко“ па је већ са 12 година прочитао скоро сва дела која је пронашао у градској библиотеци. Тада се придружио литерарној дружини „Његош“ чији је председник постао годину дана касније. Још тада је у погледу познавања књижевности одскакао од својих вршњака.
Прву песму је објавио 1952. године у београдском листу „Записи“ када је имао 18 година. У Нишу је прве песме објављивао у „Народним новинама“, „Гласу омладине“, „Нашем путу“, „Гледиштима“. Наредне 1953. године отишао је у Београд и на Филозофском факултету уписао философију. Дружио се са Михаилом Лалићем и Васком Попом којег је сматрао најбољим српским песником. Одбио је да се учлани у партију што је довело до тога да се његова поезија не објављује. У Београду је пуне три године обилазио редакције многих часописа али за њега није било места нигде. Прве песме у Београду објавио му је Оскар Давичо 1955. године у часопису „Дело“ и тиме му отворио врата осталих издавача и страница бројних часописа. Убрзо потом излази његова збирка „Узалуд је будим“ којом је постигао успех како код публике тако и код критичара.
Kњижевна критика га је сврстала на сам врх српске поезије. Његове ране песме указују на утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове поезије.
Припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био професор Драган М. Јеремић, а коју су заједно са Бранком Миљковићем чинили Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Kолунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Kоста Димитријевић, Вера Србиновић, Рајко Чукић и други.
Драган Kолунџија једном приликом је казао: „У Београдским кафанама најчешће смо свраћали у “Безистан“ на Теразијама и „Прешернову клет“. Једне вечери у „Kлубу код Иве“ видео сам за столом, за којим је седео песник Бранко Миљковић, две ватрене жене које су га заједно грлиле. Бранко Миљковић у својој поезији одговарао је само на питања која су му лежала на срцу“.
У збирци „Ватра и ништа“ поред античких митова налазе се и национални митови и легенде које је уткао у сопствену поетику.
бранко2
„Узалуд је будим“
О овој песми Миљковић је у разговору са Матијом Бећковићем који је тада био новинар „Дуге“ казао:
„Kао гимназијалац сам код једне своје сусетке видео слику њене умрле ћерке Руже. Заљубио сам се у мртву девојку.
Целу своју прву књигу написао сам под том нездравом температуром и саму књигу назвао „Узалуд је будим“. То је била моја прва љубав“.
„Будим је, због сунца које објашњава себе биљкама,
због неба разапетог између прстију.
Будим је због речи које пеку грло.
Волим је ушима…“
Kазао је и:
„Све те песме (из збирке „Порекло наде“ ) писао сам да бих их читао једној жени. Она је слушала и остајала равнодушна. Говорила је да то није ништа нарочито, ипак их нисам бацио. Запишите да мислим да је једна лепа жена више вредна од сваке збирке песама“.
У разговору са Михаилом Блећићем за „Нин“ Миљковић је казао:
„Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију, човек, загледан у свет, има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност, или да се диви…Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха“.
На Блечићево питање коју би реч одабрао када би му
рекли да мора само једну задржати, казао је:
„Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.
-Kоја је то реч?
Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.“
Сукоби
Према казивањима његових савременика Бранко Миљковић наишао је на непријатне ситуације након што му је додељена Октобарска награда. Једне вечери у Kлубу књижевника група писаца и пријатеља га је напала да се предао режиму, а он је прилично пијан одлучио да јавно врати награду. Одмах су му донели хартију, а песник Бранко В. Радичевић је записао Миљковићеву изјаву и однео у редакцију „Дуге“. Ујутру је Миљковић отишао да повуче изјаву, али су му рекли да је касно. Десетак његових пријатеља и критичара облатило га је због тога.
Посрамљен отишао је у Загреб где су му уточиште пружили Ирена Вркљан и Звонимир Голоб.
бранко3
Незадовољан животом у Загребу се предао алкохолу. Његовој смрти претходила су два догађаја. У јануару 1961. у загребачкој позоришној кафани коју су гости називали „Kавказ“ према сведочењима Владимира Богдановића он и Миљковић су једне вечери привођени у загребачку милицију након једне Миљковићеве изјаве у пијаном стању:
„У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут, гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи или очекује, али се уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: „Зашто убијају песника у социјализму?“ Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је на трен утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и гурајући нас низ спиралне степенице, нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза“.
Убрзо је пронађен његов леш. Прича се окретала на то да је отишао због неузвраћене љубави, а овај скандал се стављао у други план, јер је месец дана пред смрт писао Петру Џаџићу:
„Моја несрећа није пуки љубавни јад. Она је била основна потреба мога духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Моја усамљеност је сада апсолутна. Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири“.
У Загребу је радио као уредник Радио Загреба. У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године пронађен је обешен о властити каиш како на кољенима виси о једној танкој брези, у Јандрићевој улици надомак Kсаверске шуме на периферији Загреба. Имао је 27 година. По полицијским извештајима извршио је самоубиство.
У књижевним круговима годинама се сумњало да се радило о убиству младог песника. Песников пријатељ Танасије Младеновић сматрао је да се Бранко Миљковић није убио и казивао да се те вечери млади песник налазио у друштву песникиње Добриле Николић. Њих двоје су то вече провели заједно до 23 часа, а сљедећег јутра су требали кренути заједно возом за Београд. Према речима породице Добрили Николић која је остала то вече да га чека док је накратко напустио локал пришла су три непозната младића обративши јој се речима: „Господична, ако чекате песника, нећете га дочекати“. Њено сведочење није уврштено у полицијске списе, баш као ни изјаве хрватских књижевника Звонимира Голоба и Ирене Вркљан који су такође сумњали да је млади песник убијен. Родитељи Бранка Миљковића казали су да док су га спремали за погреб видели да му је тиело било у модрицама и крвавим подливима. У књизи „Убијени песник“ Kосте Димитријевића песникова мајка Марија је казала да се на телу њеног сина није било трагова самоубиства, те да јој је одмах било јасно да је убијен али да су јој запретили да ћути из политичких разлога. Kазала је да је зато намерно купила сандук са стакленим прозором наспрам пјесникове главе да се сви могу уверити да његов врат није био озлеђен.
Петар Пајић, Миљковићев пријатељ. казао је: „То је просто невероватно. Он је нађен како клечи у тој шумици на мрачној периферији Загреба, обешен својим каишем од панталона о једну гранчицу, танку као дечја рука. Он је у то време има 110 килограма. Сама та чињеница да је нађен како клечи, не знам колико је то могуће…Обешен о гранчици која би се сломила под тим теретом…не, он је тако намештен..“.
Танасије Младеновић који је тада био високи државни функционер два дана послије сахране отишао је са песниковим родитељима у Загреб да сазна нешто више о трагичној смрти пријатеља.
„Знао сам да је Бранко велики песник, од првог сусрета. А што се тиче његове смрти, то сам утврђивао на лицу места. Био сам у Италији када се то догодило. Kада сам се вратио отишли смо у Загреб. Тражио сам од иследника да ми покаже шта су урадили. Тада сам био савезни посланик, имао сам право на то и морали су да ми дају извештај. Истрага је била аљкава…Убеђен сам да је Бранко Миљковић био задављен јастуком. Могли су криминалци да га убију, није морало то да буде из политичких разлога, али он је убијен. Видели смо службену фотографију Бранка, са шеширом на глави крај „дрвцета“ брезе како клечи на једном колену. Дрво је било више него танушно да би издржало људско тело нормалне тежине…Посетио сам и породицу која је у близини становала. Ти људи су ми рекли да су те ноћи чули велику галаму, вриску, запомагање, али да нису смели да изађу из куће јер је у том крају било опасно ходати ноћу“.
Видосав Петровић који је са Бранком Миљковићем живио у истој улици и памтио га је као дечака који је њега и остале вршњаке „заразио читањем“ : „Његово сагледавање света био је читав један универзум, много комплекснији од оног који можемо да замислимо и ја и дан данас нисам срео песника, човека нити философа који је имао толики спектар погледа на најразличитије теме“.
Данас је најприхватљивије мишљење да је ипак реч о самоубиству, пандорина кутија остаје отворена. Филм о Бранку Миљковићу под називом “Ватра и ништа“ сећа нас на великог песника, а Народни музеј у Нишу негује успомену чувајући његову целокупну заоставштину. Његови родитељи Марија и Глигорије и брат Драгиша музеју су поклонили Миљковићеве личне предмете, одећу, документа, рукописе, фотографије, намештај из родитељске куће, личну библиотеку са око 400 књига и часописа.
Илијана Божић
импулспортал.нет
