Смрћу Томаса Мана (рођен 1875, умро 12.августа 1955.) завршава се цела једна литерална епоха, цео један имагинарни свет који никад није више достигао такву дубину, инвентивност, интуитивност, са истовремено непревазиђеном ерудицијом, као нераздвојним ткивом његовог дела. Ни његов земљак Херман Хесе, који је шездесетих година био најпопуларнији писац, ни тзв. америчка изгубљена генерација, ни француски нови роман и на крају постмодернизам нису тако свеобухватно насликали време ни људска посрнућа и достигнућа у њему, нити су заувек учинили политички актуелном крајности не само два тоталитарна система, већ и њихове носиоце, које је Ман тако маестрално представио у свом роману „Чаробни брег“ да се и данас сударају или сарађују, показујући своје нехумано лице.
“Иако је Ман „Чаробни брег“ објавио пре скоро једног века, антиципирајући у њему време и осећања која ће тек запљуснути трагични двадесети век, сва је прилика да ни овај век неће бити бољи од визија која у својим диспутима наговештавају Нафта и Сетембрини. Варају се они који мисле да су са светске сцене сишла оба тоталитаризма и десни, фашистички и леви, комунистички. Уз све друге најразличитије потребе, човек има и јесну вечну неутаживу потребу која се циклично обнавља – жељу да преуређује свет према сопственим идејама, да ствара царства у којима је једини и неприкосновени господар, да другима, не бирајући средства, нуди изгубљени рај, чак и онда када они у њему најрадије не би живели.”
Вечно зло
У швајцарском санаторијуму, у којем се лече Манови јунаци оболели од туберкулозе, црна и црвена тоталитарна болест још увек су само фина интелектуална игра двојице јунака, Нафте и Сетембринија, док трећи, Ханс Kасторп, статира и полако сазрева, да би се са тог „чаробног брега“, као из какве бошовске стаклене кугле, упутио у стварни свет, у којем већ почиње прва светска ратна катаклизма. Ништа није тако исцрпљујуће а истовремено омамљујуће као болест, јер удаљавајући нас од стварног тзв. Реалног света она има ту божанску моћ да спознају реалног учини јаснијом него најбуднија стања разума. Није то никакво наше откриће; знали су то најбоље немачки романтичари, чија је снатрења у овом свом делу доврхунио Томас ман. На почетку новог века Нафта и Сетембрини изнова обнављају свој диспут са свешћу да је Зло које чучи у неким људима вечно, да ће нови Kасторпи увек напуштати „чаробне брегове“ и са тајном сликом чулних мишица госпође Шоша одлазити у људске кланице а да ни сами не знају зашто.
Да ли то Томас Ман пророчки поручује да за данашњег човека нема лека – ако и победи своју личну болест, физичку или психичку, ако из сопственог зачараног света изађе у живот, чекају га све нови и нови усрећитељи човечанства који му обећавају рај, и само рај. А шта је један људски живот према једној визији? Времена су таква, свет је, као што каже мудрац из Стратфорда на Ејвону, искочио из сопствених зглобова, са њим и људи, и данашњем Хансу Kасторпу можда је најбоље да никада не оздрави. У томе је иронија нашег времена.
Самртни Ерос
Kако је као млад писац доживео свет најбоље показује његова дужа приповетка „Тонио Kрегер“ о младом писцу који полако сазрева и схвата да је свака истинска уметност својеврсна критика живота. Али Ман не би био влики писац кад у овој приповеци, у којој ауторови познаваоци виде нацрт његове поетике, као касније у Чаробном брегу“ не би у људском животу и свету видео два екстрема који се сударају, што води у њихов суноврат. Већ тада Ман је зрелу уметност која види та два екстрема сагледавао као плод дистанце, што га је у каснијим делима учинило мајстором ироније. Уметник је још једном код Мана на сцени – у његовој приповеци (данас је многи називају кратким романом) „Смрт у Венецији“. Почев од романа „Буденброкови“ за који је добио Нобелову награду, пропадање и смрт су једна од доминантних тема његових дела. Дезинтеграција некад моћне породице Буденброкови догађа се и у хоризонталној и у вертикалној равни. Уз пропадање некад моћне фабрике Буденброкових полако се растачу и њени наследници, а последњи изданак, млади Хано, круни се као слика минулог света, која опет није у стању да се оствари бавећи се једином страшћу – слушањем Вагнерове музике.
И главни јунак „Смрти у Венецији“, писац Ашенбах, умире јер у стварности покушава да оживи антички идеал о младом и заносном Аполону, који се пред њим, у самртничком окружењу венецијанске лагуне и истом облику њених чувених гондола, шета са својим златним увојцима у друштву мајке и сестара. Стварност је већ нешто друго – може на смрт да те опече, кад се чисто естетски доживљај претвори у стварни, еротички.
Није ретка појава у уметности да критичко сагледавање стварности писци превазилазе замењујући је својим идеалом, сновима (романтичари), спиритуалном визијим (Едгар Алан По), сећањима и успоменама (Марсел Пруст). Ман наставља ову традицију, али је уздиже на један виши и сложенији естетички ниво. Бруталну свакидашњицу, из епохе нацистичког терора, он надилази на тај начин што јој у ромнану „Доктор Фаустус“супроставља леверкинов свет музике која је само савремени пратилац епохе. Он прави шелинговски обрт, доводећи две вредности (стварност и уметност) у идентично Једно, правећи од њих јединствену целину. Последица је да стваралац коме се то десило мора да сноси последице збивања, али његово дело надилази и њега и епоху.
Од музике до варварства
Ман се са правом сматра писцем у чијем се стварању имагинација преплиће са филозофским визијама, да би на крају само дело промовисало филозофски став. И ту је разлика између њега и Сартра. Сартр пише са спремљеном тезом коју књижевно обликује и тежи да је учини животно уверљивом. Ман не полази од те тезе; он полази од емоција, слика, доживљаја, а све остало препушта својој моћној имагинацији, тако да уплитање и расплитање збивања бива искључиво књижевним средствима која се на крају уобличавају у један филозофски доживљај.
И дан-данас је необјашњива чињеница, иако о томе постоји опречна литература, како је један народ, творац највеће музике и филозофије, могао да подлегне нацистичкој варварској теорији и пракси. Постоје многа успутна и делимична објашњења (социолошка, психолошка, политичка, итд.) Kњижевно и уметничко образложење, као и сам ток тог сулудог спајања врхунске уметности и врхунског варварства, Томас Ман је обликовао и показао у „Доктору Фаустусу“. Kомпозитор Леверкин, који живи у варварској епохи, не може да се затвори у своју стваралачку имагинацију и на тај начин негира стварност око себе, без обзира каквим тежњама и схватањима била прожета његова уметничка имагинација. Он сам постаје сведок и сарадник времена, и по поменутом шелинговском обрту сједињује се са тим временом.
Баш зато да не би повремено долазило до овог кобног немачког сједињења, Ман је своју делатност конкретизовао и политички и уметнички заокружио чувеним „Говорима немачком народу“. Било да само води разговоре у којима се споре јунаци – идеје (Нафта и Сетембрини), или се силази са „чаробног брега“ и упознаје се са својим телом (Ханс Kасторп), било да се диви оваплоћеној аполонској лепоти младог Тађа („Смрт у Венецији“), било да кличе од биолошког препорода („Преварена“), или да само исписује ноте у сенци крвавих збивања Другог светског рата(„Доктор Фаустус“), Томас Ман, превазилажећи и преузимајући на себе ужасе епохе, разрешава круцијално питање које је у позадини свега тога. А то је питање бесмисла и смрти.
Милка Лучић
ПУЛСЕ
