“Ових дана читао сам Записе из мртвог дома. Много тога
сам заборавио, поново сам читао и ја не знам бољу књигу
у читавој новијој књижевности, укључујући и Пушкина. Није
ту стил, већ је тачка гледишта чудесна: искрена, природна и
хришћанска. Добра, поучна књига. Уживао сам цео јучерашњи
дан како одавно уживао нисам. Ако видите Достојевског,
реците му да га волим.”
Л. Н. Толстој у писму Н. Н. Страхову од 26. септембра
1880.
Увече се Лав Николајевич занео читањем Браће Карамазових
од Достојевског и рекао: “Данас сам схватио зашто људи
воле Достојевског, код њега има дивних мисли”. Затим га је
почео критиковати, говорећи опет да сва лица говоре језиком
Достојевског и да су њихова размишљања дугачка.
Софија А. Толстој, 19. октобра 1910. г. (Толстој у сећањима
савременика)
“У уметничком делу мора безусловно бити нешто ново, своје…
Треба безусловно у нечем отићи даље од других, откинути
ма и најмањи свеж комадић…Зато је код Достојевског у
Злочину и казни први део диван, а други део је већ слабији…
Достојевски никад није умео да пише баш зато што је увек
имао одвише много мисли, имао је одвише много свога да
каже…Па ипак, Достојевски – то је најистинитија уметност…”
А. В. Цвингер (Толстој у сећањима савременика)
“Достојевски, да, то је велики писац. Не да је велики писац,
него му је срце велико. Дубок је он. Никада нисам престајао
да га поштујем…Мислим да су Записи из мртвог дома
најбољи зато што су целовити у уметничком погледу. А у
Идиоту је диван почетак, а затим настаје страшна каша. И
тако је готово у свим његовим делима.”
В. Г. Чертков, јула 1906.г. (Толстој у сећањима
савременика)
“Веома бих желео да се лично упознам са Петром
Алексејевичем Кропоткином, али изгледа да се то неће
догодити, као што се није догодило да се упознам са
Фјодором Михајловичем Достојевским. Што дуже живим,
све јаче осећам како ми је по духу близак Достојевски, без
обзира на то што наши погледи на државу и цркву изгледају
сасвим супротни. Достојевски, Кропоткин, ја, ви и сви други
који траже истину, стојимо на периферији круга, а истина је у
средини. Разним путевима јој се приближавамо.’’
В. А. Посе (Толстој у сећањима савременика)
“Једна његова аљкаво написана страница вреди колико
10читави томови садашњих писаца. Због Васкрсења прочитао
сам недавно Записе из мртвог дома. Како је то изванредна
ствар!”П. А. Сергејенко, 13. јануара 1899.г. (Толстој у сећањима
савременика)
“…Али код Достојевског, поред све његове ружне форме,
има често изванредних страница, и ја разумем Тена који није
могао да испусти из руку Достојевског. Човек чита и понесе га
то што осећа да аутор жели да ти каже оно најбоље што је у
њему, и пише исто тако зато да би исказао оно што је сазрело
у његовој души. А у садашњих писаца и нема те жеље да ти
нешто кажу…”
П. А. Сергејенко, 5. јула 1900.г. (Толстој у сећањима
савременика)
У четврт до девет Лав Николајевич је изашао из кабинета у
трпезарију и прочитао наглас двобој из Браће Карамазова.
Оно место где официр даје шамар посилном, Лав Николајевич
је прочитао јасно, а када је читао оно где се овај каје због тога
што је учинио, јецао је и гутао сузе. Када је завршио читање,
био је узбуђен; лице изборано, уморан; седео је задубљен у
своје мисли и ћутао…
Д. П. Маковицки, 7-8. априла 1905.г. (Толстој у сећањима
савременика)
“Како бих волео да могу да искажем све оно што осећам о
Достојевском. Описујући своја осећања, ви сте изразили делом
и моја. Ја никада нисам видео овог човека и никада нисам
дошао у непосредан додир с њим, а када је, изненада, умро,
схватио сам да ми је био најближи, најдражи, најпотребнији
човек. И никада ми није падало на памет да се поредим с њим,
никада. Све што је он радио (оно право, добро што је радио)
било је такво да што више тога уради, ја се осећам боље.
Умност туђа у мени изазива завист, ум – такође, а дело срца –
само радост. Ја сам њега заиста сматрао својим пријатељем
и мислио сам да ћемо се свакако срести, да до сада није било
прилике, али да је то неминовно. Кад изненада читам – умро
је. Као да ми се тло измаче под ногама. Узнемирих се, а онда
схватих да ми је био драг, те заплаках, и сад још плачем.
Недавно, пре његове смрти, читао сам Понижене и увређене
и био сам ганут.”
Л. Н. Толстој у писму Н. Н. Страхову од 5. до 10. фебруара
1881.
