Ево речи грофа Л.Н. Толстоја у писму Н.Н. Страхову:
„Како бих волео да могу да искажем све оно што осећам о Достојевском. Описујући своја осећања, ви сте изразили делом и моја. Ја никад нисам видео овог човека и никад нисам дошао у непосредан додир с њим, а када је, изненада, умро, схватио сам да ми је био најближи, најдражи, најпотребнији човек. И никада ми није падало на памет да се поредим с њим, никада. Све што је он радио (оно право, добро што је радио) било је такво да што више тога уради, ја се осећам боље. Умност туђа у мени изазива завист, ум — такође, а дело срца — само радост. Ја сам њега заиста сматрао својим пријатељем и мислио сам да ћемо се свакако срести, да до сада није било прилике, али да је то неминовно. Кад изненада читам – умро је. Као да ми се тло измаче под ногама. Узнемирих се, а онда схватих да ми је био драг, те заплаках, и сад још плачем. Недавно, пре његове смрти, читао сам Понижене и увређене и био сам ганут”.¹
А у другом, ранијем писму:
„Ових дана читао сам Мртви дом. Много тога сам заборавио, поново сам читао и ја не знам бољу књигу у читавој новијој књижевности, укључујући и Пушкина. Није ту стил, већ је тачка гледишта чудесна: искрена, природна и хришћанска. Добра, поучна књига. Уживао сам цео јучерашњи дан како одавно уживао нисам. Ако видите Достојевског, реците му да га волим.”²
Владимир Соловјов, ТРИ ГОВОРА У СПОМЕН НА ДОСТОЈЕВСКОГ (стр. 9–10), Службени гласник, Беогрд, 2009.
Напомена: 1. Од 5. до 10. фебруара 1881.
2. У писму Н.Н. Страхову од 26. септембра 1880.
