И душу ми се усели прерана јесен.
Тужна и суморна.
Угаси се последњи зрак Сунца са одласком мајке. Спремам се на далеки пут.
Неописани бол ме гуши.
Кроз сузе видим друм, што се у недоглед пружа – На њега слећу тамне птице ноћи.
Месец се искрада иза велике планине,
Што се до сада једва назирала.
Као прелепи Нарцис посматра своју рефлексију У океану и крадом погледа у моје лице,
Што су купа у сузама.
Како сам га само некад волела
Гледати и писати песме о његовој лепоти.
За мене сада ништа не постоји.
Ни песме,
Ни лепота, ни љубав, ни радост.
Само туга, дуга, бескрајна туга
И бол, од кога узалуд бежим.
Али, како да побегнем од њега?
Бол је постао део мене, нераздвојан, вечит,
Или сам се ја сама претворила у неподношљиви бол.
Визије или сам још увек тамо?
Пред очима ми родно место,
Зеленило – раскош нијанси зелене боје
И Дрине, брзе и хладне воде Дрине, што жубори И узалуд покушава да са собом однесе прошлост. Хита негде,
А ја као да слушам рефрен таласа:
„Збогом, збогом заувек!“
Јава је сурова и враћање у реална живот
Тако је сурово.
Тај жубор не беху звуци мога роднога краја,
Већ зујање мотора авиона,
Који ме носи све даље од оног што сам увек волела, Од особе која ми је најдрагоценија
На читавом свету,
Коју више никада нећу видети.
Како је срећа краткотрајна, а живот суров.
И опет визије: додир мале шаке,
Топле и нежне на мојем лицу и коси.
Пита ме да ли нешто желим да учини за мене Да би ме направила још срећнијом.
А не зна да ми је довољно да само
Буде поред мене,
Да осетим њен додир и слушам њен мио глас. Апокалипса!
Срећа, жеље и наде са одласком њеним Претворише се у згаришта.
Јесен се усели у моју душу
И пустош овлада у мени
И око мене.
Бол ме сломи, заспах.
Снови лепши од јаве.
Путујем горе ка небу да мајку потражим тамо. Летим високо изнад обала,
Док ме топла божанска светлост греје.
Пут кроз васиону је пут кроз бол и патњу. Авион слеће.
Видим и земљу и море.
Далеко сам од отаџбине и брзих таласа Дрине.
А мисли су ми остале тамо.
Опет видим пределе родног краја и чујем глас мајке, Како ме гласом пуним топле љубави зове, Стварност и визије!
Тај глас је само моја превелика жеља,
Која се кристализује у стварност.
Још увек седим на обали мора.
Слушам жагор птица; Сунце и птице се спремају на починак. Астрална пројекција: очи моје мајке ме тако упорно
Гледају, чине се тако близу да кад бих испружила руку Могла бих јој лице додирнути.
Знам да су јој последње мисли биле упућене мени. Њена љубав према мени,
Њеном детету, била је неизмерна. Осетих топлину,
Љубав њену и срце ми заигра од среће. Визије нестају
Окрећем се око себе да поново видим те очи,
Али око мене је све празно.
Последњи поглед њен, пре него што јој се живот угасио
И очи пуне туге и љубави, несташе заувек. Погасише се гејзири љубави њене
И светиљке у тамним ноћима страве. Завлада чемер и јад, пустош и мраз.
У грудима мојим сада куца срце од леда. „Не плачи на гробу мом,
Ја нисам ту.
У хиљаду ветрова претворена сам
И у одблесак Сунца на снегу
И зрелом житу.
У благу јесењу кишу претворих се. У јутро, кад се пробудиш
У тишини видећеш ме
У тихом шуму крила прица,
У нежној светлости звездане ноћи, Видећеш ме
Не тугуј на гробу мом,
Ја нисам ту!“
Узалуд покушавам дивним стиховима Непознатог песника ублажити своју тугу.
