Вихор студених река Што леде дахом својим Зашто наслони главу На душек мој?
Хтео си загрејат олује Мразева својих.
Снежна брда Разасута сјајем
По долини блеште. Тешка кугла месеца С муком се пење
У клисуре стрме.
И пожар бели у реку се претвори Док сребро расипа
У вреће пуне.
