Устајем из бледога јутра!
Гледам Сунце у твојим очима
Скоро изгорело, мајко!
Зора као да никада неће сванути.
Осећам кроз твоје кости
Полако промичу последњи зраци живота. Слутим ли то или видим?
Да ли то није ноћ исписала трагедију? Појави се и пукотина на небу!
Одједном схватих да се сва нада
Изгубила негде у мени.
Остаде само лепота душе претворена у хаос. Није више ово време ничије!
Није више, ни твоје, ни моје, мајко!
У њему живи вечно само страх!
Време нам најављује лелујаву сенку смрти. Затим угледам
Ликове испијене ходају у гомилама костију. Очи ми од страха обневидеше.
Ноћ дрхти у мени!
Остадох у сећању да тражим себе, Док моје мисли немире дохватају.
Примећујем мртво време како
Око мене хода, и зове ме!
Таман да се јавим, све се одједном изгуби
Без трага и гласа.
Остаде само некакав шум у глави!
Душа се пресели на своје место.
А живот започе опет из почетка.
Све ће оживети!
Ништа не сме да буде изгубљено, ни заборављено! Све је у дубоком сећању на тебе, мајко!
Колико радости и љубави ти мени пружи,
Толико ми сада недостајеш
У овом тешком и суровом времену.
Осећам се као талас
На узбурканој површини воде,
Жудећи да полетим теби у загрљај.
О, мајко моја, зашто те нема више?
Ниси више у оној болесној соби;
Сада си претворена у грумен летеће ватре. Негде на рањеном небу.
Гледам у звезде сузним очима
И небо пуно тајни, да те дозовем.
Ти можда само спаваш
Тамо између твога и мога времена, Док слушаш гласове лудога ветра? Иза дрвета сваког видим твоју сенку! Никада да је стигнем.
Одлете у небо у виду најлепшег цвета. Ништа не остаде!
Само река што даље жубори кроз таму. Ноћ се у мени стресе,
А на земљи завлада огромни страх.
