Песмо моја,
Што данас из душе моје опојне изрони, Нека ти данас рођендан твој буде!
Живи у свету без туге и бола,
Без злобе и подлости,
У некој књизи поезије!
Песмо моја,
Остави отворене вратнице и
Нека згаришта душе
Изађу и друга преживела слова!
Тамо ћу боравити у свом отачаства пореклу, У неком другом лику рукописа;
Тамо ћу бити!
Посматрам дан како клизи пред очима
И иза хоризонта нестаје;
Месец са палетама од злата пристиже. Песмо моја,
Реци ми истину! Зашто нас дан напусти?
По разбацаним путевима да нас Месец сакупља И прекрива крилима моћи
Кроз крхотине снова.
У глуво и немо доба промичу небески путници На гозбу урнебеса, у белим тканинама,
Где спазих анђеоско лице моје мајке.
Почеше звезвде из мога ока да се рађају.
Ум ми се изоштри!
Мисли ми упловише у латице ружа.
Песмо моја,
Сада се одмарају у лепотама њеним
И ходај белином папира, као тајанствени гост. Застадох у нечијем оку!
На туђем тлу океана.
Осетих немир…
Гледам преплашена испрекиданим погледом. Угледах небески замак –
Осликава мозаик породичног стабла. Затворише се нека врата;
Као да све пропаде…
Песмо моја,
Постадох само тиха и благословена стрепња. Претворих се у брижљиву мајку!
Растргана даљином осећам да лебдим Крилима судбине.
Хтела бих срећу!
Зар ми је само до патње стало?
Путеви ми разгранати.
Имам пространство што нема границе! Песмо моја,
Ходам кроз опојни мирис, егзотичних боја, Пространством океана.
Место висине дотакло амбис,
Блиста у свом постојању.
У овом запису срећем године
Из свог живота, под Сунцем потрошене. Срећем се и с мајком испод стогова месечине! Рећи ћу вам касније о томе
У некој другој причи.
