У снази завежљај и песма што друге Рањава, лечи и наде напаћених боји Спектром дуге, и снове, давно Заборављене, и љубав што чека да Сања, буди снагом далеког океана. Боје наде су плаве очи уснуле на Облаку пред залазак сунца.
Дуге, и беле руке са ноктима од
Свежег зеленила и прстима од росе,
Нежно прелећу од мисли до мисли
као лептири од цвета до цвета да загрле Земаљске лепоте.
Речи постају извор обојених тонова и
Потоци што жуборе силазећи са литица на Путу до језера као бисери од чистих Тонова. Топлином љубавне снаге нас милују и Опраштају са тоном ако су негде
Згрешиле на степеницама.
Сликају те, омамљене симфонијом речи,
Што потајно у свемир хрле, тражећи ухо Бога. Чух ехо, као гласове мртвих што их
Снага речи твојих буди.
Поезија 23
И чух жене и децу како плачу
Њихови јецаји кидају напете струне Моје душе. Чух ратне покличе и осетих мирис
Запаљених огњишта моје домовине
Никад не заборављене.
И тишину јутра пред излазак сунца и птице
Што се буде и поток што жубори у Сенкама шуме. Видех душу у очима њеним.
Душу што пати и што се радује, са сваким Дамаром срца њеног предатој Сафо,
Узвишеној музи Сафо,
Заштитници поезије.
