Из собе ослушкујем снове
И гледам како се бескрајна ноћ руши. Комади стакла,
Разбијених прозора у космосу
Путују по васиони…
Из грла песме заблиста светлост. Љубав се на стаклу месечине одслика. Олуја витла тамно лишће
И дреши чамце
Што их за небо ноћас везаше.
