Постоје људи који кроз овај живот не ходају већ га тихо освећују својим присуством. Моја најбоља другарица била је управо то, свећа која је горела непрестано не трошећи се већ грејући све око себе.
Од најбољег друга, била је ослонац , разумевање које на захтева речи, просто је била присуство које лечи. Смирењем се успела за све нас. Уздижући се до небеских висина баш онако како се уздижу сви они који не траже славу за себе већ за Христа. Та нераскидива брачна нит проткана љубављу свог мужа била је њена снага и тло на којем је цветала њена вера. Трудбеница која је целим својим животом сведочила приврженост Христовим стазама, сад благонаклоно гледа према нама.
Време је присуство истине које не бирише њено постојање него га само бистри. Данас је осећам присутну не као успомену већ као живу молитвеницу пред Престолом Творца. Сад она у оном непролазном дану Царства Небесног својом живом душом указује Господу на наше ране сведочећи о љубави која нас не раздваја него нас чини једним телом на небесима.
Пише: Борко Драгољевић
