Нема ничег тежег неголи бити Хришћанин (по имену, по пореклу, по обичају, а не знати зашто си Хришћанин, не знати има значи – „бити Хришћанин“, шта је циљ смисао тога „бити Хришћанин“, тј. не познавати своју хришћанску веру и не живети њоме, не искусити радост вере, која је предокушње радости Царства Божијег. Мучно је гледати Хришћане који се нимало не радују црквеном животу, за које је све само „обавеза“, „правило“, „дисциплина“ а радости и животног полета у њима нема.
Крајње је мучно, изнурујуће за човека да испуњава „религијске прописе“ да постом изнурује своје тело, да врши та молитвена правила, једном речју да се мучи, а да притом уопште не зна зашто чини то што чини, који је смисао и циљ свега тога, а циљ је мир и радост У Духу Светоме (Римљ. 14, 17). Хришћанин који живи без радости, који је стално намргоћен, љут, нервозан, који стално исправља људе око себе и грди друге због њихових погрешака тежак је не само себи, већ и свима око себе, он им говори о вери једно на речима, својим личним примером им сведочи нешто сасвим друго.
Престрог, суморни Хришћанин уместо да привлачи људе вери хришћанској ради управо супротно – одбија их од вере Цркве, и притом им још рањава душу својом грубошћу.
Веома је важно да живимо црквени живот с радошћу и полетом који долазе од опита благодати Божије, од свести да смо у Христу усиновљени Богу Оцу, да је Бог постао човек, да бисмо се ми људи, обожили да је Христос победио смрт и да нас је учинио учесницима Своје крсно-васкрсне победе над смрћу, да је циљ људског живота – Царство Божије.
Из књиге Духовни живот у свету без Христа
