Нема ничег тежег неголи бити Хришћанин (по имену, по пореклу, по обичају…). а не знати зашто си Хришћанин, не знати шта значи – „бити Хришћанин“, тј, не познавати своју хришћанску веру и не живети њоме, не искусити радост вере која је предокушање радости Царства Божијег. Мучно је гледати Хришћане који се нимало не радују црквеном животу, за које је све само „обавеза“, „правило“, „дисциплина“, а радости и животног полета нема у њима.
Крајње је мучно, изнурујуће за човека са испуњава „религијске прописе“, да постом изнурује своје тело, да врши дуга молитвена правила, једном речју да се мучи, а да притом, уопште не зна зашто чини то што чини, који је смисао и циљ свега тога, а циљ је мир и радост у Духу Светоме (Римљ. 14, 17). Хришћанин који живи без радости, који је стално намргођен, љут, нервозан, који стално исправља људе око себе и грди друге због њихових погрешака тежак је не само себи, већ и овима око себе. Он им говори о вери једино на речима, а својим линим примером им сведочи нешто сасвим друго. Престрог, суморни Хришћанин уместо да привлачи људе к вери хришанској ради управо супротно – одбија их од вере и Цркве, и при том им још и рањава душу својом грубошћу.
Веома је важно да живимо црквени живот са радошћу и полетом који долазе од опита благодати Божије, од свести да смо у Христу усиновљењи Богу Оцу, да је Бог постао човек да бисмо се ми, људи, обожили, да је Христос победио смрт и да нас је учинио учесницима Своје крсно-васкрсне победе над смрћу, да је циљ људског живота Царство Божије.
Из књиге – Живот у свету без Христа
