Слика Уроша Предића, Сироче на мајчином гробу, настала је 1888. године, а савремена је и дан данас, колико у погледу дешавања у свету где недужни свакодневно страдају, толико и посматрајући савремену богословску мисао српског искуства. Наиме, мајка, смисао постојања сваког домаћинства, лежи закопана под наслагама црнице, док на њеном гробу лежи син, исплаканог и уморног лица, на гробљу загрљеном зимом, окружењу насликаном од голог дрвећа и белог снежног покривача. Заиста, савремена слика српске богословске мисли, односно оних учевњака који се одричу Светог писма, тј. још важније, његових истина.
Закопано мртво тело мајке, је ништа друго до, у нашем смислу, Свето писмо, за које би неко смело помислио – стожер сваког православног богословствовања, а посебно оног у Богочовечанској заједници свељубави – Цркви. Но, не упоређујемо га без разлога са мајком, зато што је Свето писмо, оно које породичној кући – цркви, даје стваралачку, покретачку снагу, све-потребну утеху, и милује и куди (сходно српској народној умотворини: “ И кад куди мајка благосиља”), има увек-дарујуће срце и жељу да се сва чеда спасу. Даље, оно је и кичма богослужбеног искуства цркве, које је благодарствено настојање за одржавањем односа са Богом, а ради укључења и бивања у заједници са Богом, одговор на увек постављано питање – “ Шта је човек да га се сећаш?” (Пс. 8:5)
Међутим, иако је мајка, она сада лежи у гробу, док уморни син пати и нада се будућем сусрету, пред престолом Божијим.
Запитајмо се који је разлог упокојења мајчиног? Ако помислимо на ратна збивања или пак јектику, све су то могући разлози смрти, док у нашем светописамском случају јесте неверовање да је Бог створио свет и човека. Дакле, проблем је не само у запостављању Светог писма, него, због хладне незаинтересованости за светописамску веру и истину. Ово истрајавање је, с једне стране присутно због непотпуног разумевања стварности да су Свето писмо и Свето предање плод Откровења једног и истог Тројичног Бога. Такође, њихово раздвајање, а не прожимање, доводи до немогућности да се сагледају дубине које носе, те јединство откровењске истине једног Бога и једне свете заједнице – Цркве, намењене достојанственом, свештеном, царственом и обоженом човеку, остаје недоречено. Тако, Свети апостол Павле јасно указује на чињеницу да свако ко не признаје и неверује у истину да је Бог Творац света и човека, има оштећен, изопачен ум:
” Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудјеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово; Говорећи да су мудри, полудјеше, И замијенише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца” (Рим 1,20-23).
Занимљиво је да Свети апостол Павле говори о незнабожачком начину размишљања (Рим 1:28), који је плод ”окамењености срца њиховога” (Еф 4,18), и води занемаривању истина садржаних у Светом писму, тачније непобитне вере да је Бог Творац и да он ствара човека по свом образу и подобију (Пост 1,26), човека којега изграђује ,,Његова вечна сила и божанство” (Рим 1,20). Следствено, исто умовање води удаљавању из Бого-човечанске заједнице Цркве, а уједно и одбацивању вечно-живог човека, једино остварљивог у односу са Богом, на равни здравог светописамског искуства – ” Твој сам, спаси ме” (Пс 119,94). Свакоме од ових, Господ може поставити Јовово питање: ”Где си ти био када сам ја стварао свет?”, док би одговори били знатно нескромнији од Јововог, сходно вери њиховој.
Српски народ је горње речи (Рим 1,20-23) Светог апостола Павла овако разумео: ,,Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме” (Народна пословица). Зато, одговором на дело стварања света – веровањем да је Бог створио свет и човека или не, човек себе слободно сврстава у заједницу верних или заједници неверних. Овај одговор је кључан и меродаван за живот, зато што је питање од животног значаја, тачније вечно-животног значаја. Стварање човека по образу и подобију Божијем, јесте јемац постојања Цркве која је заједница могућности човекове да има, поврати и задржи своје достојанство, о којем говори Псалам 8,5-6:
“ Шта је човек да га се сећаш,
Или људско биће да се бринеш о њему?
Начинио си га мало мањим од Бога,
Славом и чашћу венчао си га.”[1]
Примећујемо да је вера да је Бог створио свет савршеним, а посебно човека, ту круну стварања, уједно и вера у човека који је благодаћу Бог, овенчан славом и чашћу, мало мањи од Бога, увек ту уз Бога, са Богом. Једини такав човек је човек цркве, свестан свог Творца, као и свог достојанства да буде уз Творца. Зато премудро, смислено обећање Свете Тројице да начини човека по свом образу и подобију, дружевно биће, биће створено да буде у заједници цркви, стоји у равнотежи са горе наведеним стиховима (Пс 8,5-6) о његовом славном достојанству. Закључно, вера да је Бог створио свет, и човека да буде мало мањи од Њега, дарујући му свој образ и подобије, јесте вера у бого-човечанску заједницу Цркву, полазну тачку православног богословствовања.
Но, да се за тренутак вратимо нашем уметничком делу. Наиме, Србин светског гласа, који је подједнако задужио Србију, Америку и свет, изумитељ и научник, Михајло Пупин је управо 1889. године откупио слику Уроша Предића Сироче на мајчином гробу, која је касније као његово завештање приспела у Народни музеј. Такође, поред свести о чувању уметнина, Михајло Пупин је имао много значајнију особину, веровао је у Свету Реч Божију, чувајући увек живим своје вечне вредности исповедајући: ”Моји српски назори су моја мајка, моје родно место, моја Српска православна црква и мој српски језик.”[2] Његово разумевање првих поглавља књиге Постања је православно, а посебно разумевање Постања 1:26, док је важно имати у виду да је то мишљење научника, дакле просвећеног зналца. Пупин каже: ”У том великом свету у нама почива божанско. Чини ми се да је душа нешто највеличанственије у целом универзуму – највиша сврха Божије стваралачке енергије.”[3] На другом месту, он наставља: ”Човеков живот је, колико знамо, највиши производ стварања и он је најдрагоценији хаос из активности његових безбројних молекула живота и гради космос чије присуство ми осећамо у унутрашњем свету нашег стваралачког бића и наше свесности; језиком науке то би се могло описати као врхунац стваралачке координације.”[4] Дакле, свесност да је човек створен зарад узвишенијих стварности, које су уткане у његову танану унутрашњост, попут образа и подобија Божијег, јесу обележје човека који је пун могућности, човека који је спреман за вечност.
Поред тога, Пупин надахњује својим односом према мајчинству, које је уједно и изворно засновано средиште Предићевог дела. Као што смо горе навели, његови узори су мајка, родно место, Српска православна црква и српски језик, што су темељ за развој једног духовног и научног горостаса. За нас који се занимамо богословском мишљу првенствено српског искуства, намењеном српском народу, српски језик, наш матерњи језик треба ослободити туђица и позајмљеница, те се окренути стваралачком подвигу ковања речи. Пожељно је неговати свест о томе којим се језиком изражавамо, а ако су нам стране речи толико омилеле, рад можемо превести на тај језик. У то име, занимљив је један свеж наслов Лексикон библијске егзегезе, који тежи новом српском светописамском изражају, док му је назив сав од страних речи (Речник светописамског тумачења).
Уз све до сада речено, неминовно је запитати се: Зашто је тешко веровати у живу реч Бога живога, када смо из народа који поштује и држи реч (а волове за рогове)? Свето писмо је јасно:
וַיַּ֤רְא אֱלֹהִים֙ אֶת־כָּל־אֲשֶׁ֣ר עָשָׂ֔ה
וְהִנֵּה־טֹ֖וב מְאֹ֑ד[5]
Затим сагледа Бог све што је створио,
И беше изузетно добро.[6]
Ако пак Господ закључи да је све што је створио, дакле сва твар и човек као њен угледни узноситељ Богу, да су премудро смислено створени, односно да су טֹ֖וב מְאֹ֑ד (тов меод), врло добро, изразито или посебно добро, зашто човек не верује? Јеврејска реч מְאֹ֑ד (меод) врло, посебно, изузетно, показује да је могућност свега створеног и човека једино остварива и савршена у заједници, и то у заједници твари и Творца. Занимљиво је да на смирају сваког, од другог до петог дана стварања речено: ,,Виде Бог да је добро” (Пост 1,10, 12, 18, 25). Међутим, после шестог дана стварања, када је оно и завршено, када је све створено, додаје се מְאֹ֑ד (меод) што указује на смисао целокупног дела стварања. Наиме, једино целокупна творевина заједно: небеса, вода и земља, све појединачне скупине биљака и животиња, и коначно човек, зарад којег све претходно створено постоји, сва твар је достојна назвати се ,,изузетно добром” или ,,најбољом” (највиша градација) зато што је смислена и савршена, јер њено постојање кроз човека води Богу. Следствено, све што је Бог сагледао након стварања надилазило је ,,добро” пошто је било добро за вечност, јер је заједница са Богом у Цркви, била претпостављена, али и могућа управо кроз горе поменут образ и подобије Божије. Ако се вратимо на питање зашто човек одбија Божије стварање света и човека, иако је оно добро за вечност, – не знам, али је јасно да је Бог створио човека толико премудро, да га је обдарио тајном дара слободе тј. могућношћу избора, који није дрско газдовање (посебно у богословљу), већ зрело хођење вечном животу. Тако Бог не приморава човека заједници са Собом, него зове и стрпљиво чека. На овом месту је важно сетити се да: ,,Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни, него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне, но да се сви покају” (2Пет 3,9).
Да додамо, одрицање да је Бог створио свет и човека и то да их је створио као изузетно добрим, најбољим, јесте, следујући Светом апостолу Павлу, дело изопаченог ума, који Богу противуречи. Још је пророк Осија увидео да је вера у Бога начин спознаје Бога: “ И заручићу те себи вером, и познаћеш Господа” (Осија 2:20). Према томе, они који верују, остварени су и могу да делају љубећи, те открити своје способности које су одважност и жеља за обожењем, како би кроз себе и једне друге, чак и земљу од које су, принели свом Творцу. На овај начин црква бива црквом, те Божија љубав да има човека уз Себе се разраста и врхуни у човеку, богу по благодати, обоженом, тј. оствареној рајској иловачи, који је свестан својих немерних дарова. Тада сви светописамски узори, а најпре свештеничко (богослужбено и хвалебно), као и царско достојанство изграђују човека у меру раста Христовог, јер не заборавимо, човек у себи има могућност да буде Божији, има Његов образ и подобије, који су смислена, преображавајућа снага вечности, за вечност.
Васкрсење Христово је једина нада и утеха како сирочету које грли мајчин гроб, тако и нама који сведочимо занемаривању истина и начела православне вере садржаним у Светом писму. Један од њих је засигурно однос према стварању света и човека. Надање се полаже у силу Васкрслог Христа који је ”на води земљу утврдио” и Његову све-преображавајућу љубав.
Да закључимо, потребно је дати одговор на стварање света вером, те истакнути истину првих поглавља Светог писма, који су позив за учествовање у заједници са Богом, и то достојанствено, онако како нас учи Свето писмо, потврђујући да је савршенство достижно. Даље, поштујући учествовање у умножавању рода људског, али и умножавању достојанствених бића које носе образ и подобије Божије, пожељно је неговати љубав према материнству и матерњем језику како нас је надахнуо Михајло Пупин. Коначно, исповедајући да смо бића славе и части и то ,,изузетно добра”, неопходно је определити се путу богопознања, који свој темељ има у вери у Творца. Вера је начин за одолевање искушењима пролазности и лутања присутним у савременом богословљу, а која потврђују латинску изреку: ,,Човека не узбуђује оно што је често” (Латински: Ab assuetis non fit passio). Када ће нас вечност узбудити? – јер је садржај претежнији од израза, а изразити се без садржаја нема смисла. ,,По вери вашој нека вам буде!” (Мт 9,29).
Теолог Димитрије Станојевић
[1] Наводи из Псалтира су по преводу Предрага Самарџића (Хришћанска мисао, Београд, 2003), док су наводи из Светог писма Новог завета по издању Комисије Св. Архијерејског Синода СПЦ, (Београд, 2014). Псалми су наведени по Масоретском предању бројања. Наш превод је посебно назначен.
[2] Звонари Слободе, Александра Н. Ташић и Бранислав Станковић, (Катена Мунди, Београд, 2018), 43.
[3] Исто, 29.
[4] Исто, 53.
[5] Biblia Hebraica Stuttgartensia: SESB Version., electronic ed. (Stuttgart: German Bible Society, 2003), Ge 1:31.
[6] Наш превод.
