Долазим у кућу предака.
Са чежњом у очима
Грлим мрачне зидове.
Узимам кључ, отварам врата,
А очи круже около као да неког траже… Ходам по кући,
Осећам како ми врхови прстију додирују страх.
Нема више ни брата ни сестре,
Ни мајке ни оца нема,
На прагу да ме чекају!

Све је пусто!
У кући мистична тишина влада,
Док туга одекује улицом моје младости. Узидаћу бол у хиљаду речи,
Јер нисам цвет из корова
Нити сам камен отргнут од неке стене. Уморна од пута тонем у сан
Као лађа у море.
Чемер и туга Затежу узде у мени,
А ноћ ме прогони …
Зора је раскопчала сан:

Плеше на сенкама опијеног јутра,
Док осећам мирис праисконских душа. Отварам мале вратнице,
И видим Венеру и Сатурн
Како у мени спавају.
У кући мојих предака прелиставам време, Да ставим на латице пожутелог папира.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име