Теодикеја или оправдање Бога, тј. део теологије који покушава да објасни постојање зла у овом свету уз постојање савршено доброг Бога, је можда најкомплексније питање јер задире у сам Божији промисао који ће за нас увек бити много више тајна и питање вере него нешто што заправо можемо да довољно разумемо.
Свако ко се молио Богу и осетио његово постојање ће се наћи са управо том дилемом, како да оправда своја искуства, где се доброта Бога у сусрету са Њиме јасно осећа, а у исто време можемо наилазити у овом свету на много тога што је дијаметрално супротно том искуству Божије доброте и што је једноставно зло. То суочавање са тим злом нам очигледно може поставити питање зашто Бог који је свемогућ а у исто време је доброта и љубав, дозвољава да све то што је зло постоји.
У прилог оправдања Бога, са једне стране можемо рећи да када би Бог пројављивао превише своју силу директно он би утицао на слободну вољу човека, и спасење људи као свесних бића која су га сама изабрала би постало немогуће, јер би свако био добар прво из страха од неког грома са небеса и веру и своју вољу ка доброти не би имао прилике ни да освести, нити би постојала љубав у овом свету као слободан покрет духа (колико год да је недовољно има). Kао када уперите пиштољ серијском убици у главу и кажете му „иди нахрани ону децу из сиротишта“ и он то наравно уради. Не би смо баш рекли да је то урадио из доброте свога срца, он би можда ту децу и побио, али по диктату његовог понашања које сте изнудили и које је било примерено, он би се опет квалификовао за спасење и био би спашен као роб или дрон, коме не би могла да буде намењена вечност једног обоженог бића које је ушло у однос усиновљења са лицем Оца а такво спасење, сложићете се било бо бедно за једног Бога да на такав начин својој творевини пружа вечност у једниству са Њиме.
Опет посматрано из угла милосрдног и човечног Бога, који јако води рачуна шта се са нама дешава („а у вас је и свака длака на глави избројана“ Лк. 12,7), Бога исто тако не можемо гледати као биће чији концепт милосрђа се уклапа у антропоцентричну тј. људску визију доброте која је уперена и у најздравијој варијанти само на земаљско благостање. Свакако знамо да они који су били најближи Богу су скоро увек најгоре страдали, тако да о Божијем милосрђу или морамо да размишљамо на другачији начин или да одбацимо постојање Бога и Христа какав јесте (ако прочитате блаженства из Св. Писма и схватите их како треба, видећете да је Божије милосрђе највише уперено у вечност са једном рекло би се бруталном и страдалном садашњошћу).
Са друге стране Владика Николај је као контраст томе говорио :“Милосрдни Отац своју нежну чељад цео живот у колевци љуља, док јаке диже у небеса где се орлови са змијама кољу“. Онда би се могло рећи додатно да Бог оне који нису нешто нарочито јаки духом и у вери заправо и не ставља на таква искушења већ води рачуна да их не снађе превише страдања у животу, тако да би онда у свести неког верника тог калибра, такав Христос, тј. та страна његовог лица заиста могла да постоји можда чак и као главна.
Православље има један став који је по мом личном схватању погрешан. То је да све што се дешава спада у нашу кривицу. То само по себи негира чињеницу да страдамо од злих људи, и да овај свет има насумичне несреће у које Бог неће увек да се појединачно меша, а могу нас закачити и на жалост нас каче. Човек који нема осећај одговорности је психотичан, а човек који има осећај одговорности далеко већи од његовог реалног утицаја је неуротик. Црква има ту потребу да човека гурне у рефлексију над његовом грешном природом и да му говори да туђе грехе и не гледа, за шта постоји разлог, ако је та мера здрава а не апсолутна, али наравно да страдамо од зла које само по себи нема смисао, и чувати се од туђих страсти и злоба је нешто што нам је рекао да радимо сам Христос. Баш ту би онда могли да говоримо о Богу кад су бесмислена страдања у питању, јер сваки верник би барем једном могао да посведочи да је у тренуцима својих великих мука и несрећа осећао Бога како га држи да не пропадне и како му својом благодаћу или присуством говори тихо али снажно „настави да се бориш твој живот има смисла“, и управо је Бог тај који даје нашим страдањима и свом том злу и хаосу једну вишу димензију крста да ако претрпимо до краја, из несрећа које нас сналазе можемо имати уздизање, трансформацију, и нешто више, добитак уз жртву. Иначе би били вероватно само осакаћени богаљи, ко зна којом насумичношћу универзума који је према нашем животу и према нашој пропасти подједнако хладан.
Исто тако поставља се питање да ли Бог има последњу реч ? Рекао бих да да, али питање је да ли ће она бити овде за овог живота или у вечности. Сећам се када сам причао са једним мојим познаником давно, о девојци у Аустрији коју је злостављао отац педофил, мислим 20 година у свом подруму, још од кад је она била мала. Немојте ми замерити на бруталности, али морамо се суочити са најгорим стварима да би смо могли Бога да схватамо на зрелији начин. Тај мој познаник који је иначе рекао бих по прилично бруталан, и у највећем делу прагматик више него ја, показао је једну врсту класичног православног разлишљања у том тренутку, и рекао је „можда ју је та патња прочистила“. Сад скоро сам наишао на чланак како је та (сада) жена развила 1500 личности и да је психички потпуно поцепана и као таква је сведочила против свог „оца“ и да је то први пут у историји правосуђа да су дозволили жени да сведочи из броја њених паралелних личности шта се ту дешавало (тај поремећај је развила јер се тиме дистанцирала од злочина који јој се свакодневно у тих 20 година дешавао, тако да је своја силовања и злостављања приписала различитим карактерима, али нису јој сви „ликови“ били злостављани, па самим тим по њеној логици делом није била ни она). У сваком случају, та особа ће бити овде растурена и уништена ван поправке, а шта ће бити у вечности то не знамо. Једино што можемо да предпоставимо је да овде и сада ништа није како треба у њеном случају. Kонтраст томе, некима је Бог велике муке дизао једном очитаном молитвом испред кивота неког Богоносног Оца, или чудотворне иконе, док би се други и цео свој живот мучили а да им је вера у Бога можда била и јача („По вери вашој нека вам буде.“ Мт 9,29).
Тема свега овога је врло комплексна, и на који начин Бог делује у овом свету, када се меша а када се не меша, како и за кога, видећете да вам ни најдуховнији људи неће знати да кажу. Бога не познају ни Анђели као што Бог познаје самог себе нити је Бог било коме заста предвидив, зато је у Хришћанству кретња ка Богу тешка, јер тражимо заједницу са неким којег никада нећемо до краја схватити, колико год у Њему узрасли, па макар били и светитељи…
Реља Рашовић
