„Након слома Краљевине Србије 1915. године, док су се наша војска, стари краљ, влада, регент и митрополит са народом повлаче преко албанских планина, немачки цар Вилхелм је захтевао од генерала Аугуста фон Мекензена да му преда једну од заробљених српских пуковских застава (сваки пук имао је обавезно своју заставу, а свака чета свог свештеника). Мекензен му је одговорио да за две године ратовања против Краљевине Србије нису успели да заплене ниједну српску заставу. Пуковских застава је било равно педесет и једна.“
Стеван Стефановић
Пред вама је, драги читаоци, педесет један текст, педесет и једна беседа јереја Стевана Стефановића који ове године обележава јубилеј – десет година свештеничке службе у Црквенцу и Дубљу, у свилајначкој општини. Од Лапова га просторно дели Морава, али је већ неколико година Стеван успешно укључен у културно-просветну делатност лаповачке библиотеке и месног књижевног клуба, укључујући и регионални пројекат за децу и младе. Препознавши значај његовог књижевног и публицистичког рада, Скупштина општине Лапово га је ове године наградила Плакетом са малим грбом.
Ова обимна књига почиње Стевановом посветом родитељима из које одмах закључујемо да је љубав према Христу, ближњима и отаџбини смисао живота и једини прави пут до Царства Небеског.
Публикација је подељена у три циклуса. Први носи наслов „Прстохват богословља“. Основна хришћанска мисао је, по речима аутора, увек педагошка, увек представља корак ка поправљању себе. Непретенциозно, али умно и срчано, аутор ниже беседе о православној вери, литургији, причешћу, посту, великим празницима, истини и заблудама, као што у својој Цркви беседи за време богослужења.
Други циклус је „Овако ми је говорио отац“ и сачињен је од текстова са историјском тематиком који су, као и богословски, објављивани на бројним порталима, па и у часопису „Чудо“ и листу „Слово о Лапову“. Осврнувши се и на светску историју, Стеван говори о битним догађајима из националне историје. У једном од текстова каже: „За мене, познавање наше земље, историје, али и географије, темељ је нашег идентитета.“ Пишући о светим ратницима и светитељима, јунацима и мученицима, одлучујућим биткама и највећим пошастима, аутор нам даје своје виђење великих догађаја поткрепљено знањем и дугим проучавањем.
„Уточишта“ су наслов треће целине. Збир су текстова о актуелностима, уметности, спорту и наукама које Стеванов микросвет испуњавају свакодневно: историји, географији, биологији, астрономији, али и психологији. Јасно је да иза свих ових исцрпних текстова, о чијим темама је дубоко промишљао, стоји велики рад и велика љубав, према човечанству и његовим добрим тековинама. А надасве према писаној речи. И књигама. Као и протест према свему оном што је у поменутим тековинама лоше, неисправно и непотребно.
„Педесет једна застава“ Стевана Стефановића носи поруку истоветну прологу овог предговора. Наш идентитет, наши преци и њихово пожртвовање, наш дуг према потомцима, наше су неотуђиве заставе. Као што се литургија, по речима аутора, незавршиво завршава, тако је и наша љував према Христу, ближњима и отаџбини без краја.
За овакво сведочанство и овакав начин осветљавања теологије и историје, за несебичну деобу сазнања, ставова и осећања, и јасну поуку да познајемо само оно што заиста волимо, као уредник ове књиге, изражавам поштовање и дивљење према аутору и његовом делу, и топло га препоручујем.
Данијела Вулићевић
