Србија.
Недељно јутро.
Доручак.
Данас не. Не мора сваки дан да се доручкује.
Шта мало дете зна дал’ је доручак  обавезан.
Ал’ зна његов стомачић. Тражи, моли, завија.
А мајка запослена, вредна жена, ради два посла.
Несрећница се надала у боље сутра. Купила стан, на кредит. Радовала се. Није знала да ће смањити плату.
Није знала да ће се муж одати коцки. Није знала да ће у Србији доручак бити луксуз.
Није знала, кад је рађала трећег сина, дивног паметног дечака, да ће бити гладан у недељно јутро,
да тих десет посто који је преЦедник узео, значи недеља без хлеба.
А какву је само наду имала!
Ђак генерације, међу првима на пријемном,
Ударник на радним акцијама.
Није желела да оде преко,
Па отаџбина се брани лепотом, књигом, поштењем.
Збуњено гледала је шта се око ње дешава.
Зар овде у њеној Србији, у земљи светога Саве, Немање, цара Душана, Лазара, зар у њеној Србији да достојанство, рад и поштење буду другоразредне вредности?
Не, она мора да сања. Па ниједна мајка не може доћи  у неприлику, ниједан стомачић не треба да буде празан.
Деца су наша радост, нада, будућност, они су срца наших срца, душе наших душа.Сигурно сања, а кад се пробуди видеће цветно поље и на њему хиљаде мајки, са дечицом радосно ходе, играју се и веселе.
А горе, негде код облака све их гледа и руке шири Богомајка, шира од небеса.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име