Стеван и Јован су пријатељи. Стеван своју гриву стеже у дуги реп на леђима док је Јован крупан и ћелав. Отпутовали су авионом у Аризону да би Стеван купио велики камион. И ако ће платити две авионске карте, у једном правцу, и на граници Канаде платиће царину, опет ће му све испасти много јефтиније него да би такав исти камион купио у Канади. После добре куповине кренули су новим камионом кући. Остали су без горива на граници Аризоне и Орегона. Паркирали су се близу једног усамљеног мотела. Падао је мрак. Хтели су да питају да ли код њих има да се купи бензин. Стеван је отишао до мотела док је Јован остао у камиону гледајући мапу.
Било је то неко напуштено место. Посут ситан шљунак помешан са прашином на паркингу. Шкрипи када се хода по њему, као да неко шкргуће зубима. Ограђена тераса од дрвета и стара врата која су отворена. На тераси две дрвене столице за љуљање, непомично стоје. Стеван улази у мотел и стиже до рецепције. Она је део дугачког ходника. Проблем је у осветљењу. Сијалице се пале и гасе, без икаквог ритма. Тешко му је да гледа кроз ходник. Почиње да трепће и назире полице иза рецепције. Било је свега по мало. У стакленом фрижидеру су се налазиле и стаклене флаше од Кока-Коле које се више не производе, чипс и све је било у прашини и паучини. Одавно нису обновљени артикли. Позвонио је звонцем на пулту али се нико није појављивао. Позвонио је поново. Ништа се није догађало. На крају дугачког ходника била су отворена врата и одатле се чула музика шездесетих година са неког старог грамофона. Плоча је шкрипала и није била добро подешена па се зато и мењао звук. Некоме то није сметало, мислио је. Пошао је ходником, старим итисоном, осећајући буђ. Дозивао је људе и почео је да се јежи. “Хало, хало, има ли кога?” Затим је стао и ако га је музика мамила да иде даље. Вукла га је. Трнци су му прошли целим телом. Следио се. Никад у животу се није тако уплашио. Грч у ногама. Убиће ме неко крампом, помислио је. Овај мотел изгледа као из неког хорор филма, рекао је себи. Страх га је још више ухватио. Стао је на пола пута од врата и излаза. На зидовима су облепљене цветне тапете које су биле оштећене. Само једна слика. Слика неких измишљених бројева. Није могао даље. Дланови су почели да се зноје. Није било јасно зашто нико не зауставља грамофонску плочу која се заглавила и само шушти и понавља једнан те исти такт. Понавља једно те исто. Упорно. Требало би да побегнем, сада је време, рекао је себи. Кренуо је ка излазу уназад полако као да неће некога да пробуди. Не сме да излазним вратима окрене леђа. Шуња се а затим што је ближи излазу окреће се и убрзава и на крају трчи. Паника. Сав се ознојио. Погледао је за собом низ ходник и учинило му се да је видео неку сенку која му је прилазила и летела. Обрис неког човека са брадом. Осећао је нешто као да га вуче уназад за косу. Трчао је из мотела преплашен. Можда му се од страха учинило да је видео духа. У ништа више није био сигуран. Наставио је да трчи. Неки изненадни јаки ветар му је ударио у лице враћајући га кроз врата назад. Толико је дувао јако да су се дрвене столице на тераси заљуљале. Свом снагом борио са ветром. Ветар је фијукао. Сузио је очи јер се и прашина подигла и тада је видео три стуба на којима су постављене лобање бивола. Окренуо се нагло и погледао је помоћне зграде. Бараке. На неким собама врата су била отворена а нека су била затворена. Кроз отворена врата могао је да види металне кревете, старе душеке, прашину и прљавштину. Као да су неки затвор или логор, помислио је. Ветар је ударао у отворена врата и правио је буку. Врата су се отварала и затварала при “ударцима” ветра. Нашао се на пола пута од мотела и камиона где је видео Јована који је загледан у мапу и не примећује да дува ветар а камоли њега. Окренуо се и други пут нагло. Подигао главу, прочитао дрвени наслов који је стојао изнад мотела, где је писало:” Ако си дошао овде, дошао си слободном вољом и за све нестале особе ми не одговарамо”. Почео је да трчи ка Јовану из све снаге. Улетео је у камион тешко отварајући врата због ветра. “Бежимо, брзо!” скоро да је вриштао у паници. Јован га је гледао испитивачки. Стеван му говори: “Прочитај шта пише!” показујући на дрвени пано. Јован се следио. Брзо су упалили камион и побегли што су брже могли. Ветар им је дувао у леђа. Променио је правац. Ноћ је све бојила тмином. Нису знали колико ће издржати јер бензина је било мало. Нису хтели да се заустављају. Бежали су даље. Наишли су на низбрдицу што им је помогло да сачувају бензин. А онда су наишли на пумпу. Спасили су се. Побегли су од ветра и од уклетог мотела. Долазе до града Еурека мало место пре Сан Франциска. Ту ће преспавати. Стеван је тек тада Јовану испричао шта му се десило у мотелу и даље видно узбуђен. Да никада више не виде своје жене и децу и то само због једног пута и куповине камиона који му је неопходан за посао. Ко зна шта би се десило и Јовану.
У девет сати увече, све продавнице, ресторани у Еуреци, су затворени. Мртав град. Једино је отворен хотел у којем су нашли собу. Наручили су пицу која је била лошег укуса и прескупа. Остали су гладни. Слушали су радио вести пред спавање. “У Аризони нестају људи у просеку осамнаест људи на дан”. Згрожени су. Боље се покривају испод ћебета као да је постало нагло хладно. Нису могли да се успавају, лежали су ћутке размишљајући. Сутрадан су ишли преко Феникса и пустиње Долине Смрти, кроз Калиформнију и Вашингтон право кући. Нису много причали и даље, размишљали су како имају среће у животу да су остали живи. Дуго нису могли да се опусте. Осетили су олакшање тек када су прешли границу и стигли кући у Ванкувер.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
