Наш главни град је заиста посебан, како због људи, како због места и лепота које га красе, он такође крије и неке тајне које су и до дан данас остале мистерија за све нас. Ево неких најмистеријознијих прича Београда.
Мистерија најстарије куће Београда
Ова кућа налази се на адреси Душанова 10 на Дорћалу. Наводно испод ове куће се налзе тајни подземни тунели. Кућа је грађена од 1724. до 1727. године од стране швајцарског неимара Миколе Доксата де Муреса, али несрећни градитељ је касније погубљен од стране аустријских власти због, како рекоше тада властодршци, велеиздаје.
Касније су се ковале и приче да су ту Немци пронашли неко благо. После одласка окупатора, тадашњи становници Душанове 10 били су у чуду када су открили тунел који води ко зна куда! Међутим тама је била највећа препреке за људе да уђу и виде куда води тај тунел, а данас је готово све у рушевинама и под водом! Штета!
Град Жрнов
Некада се на месту где данас поносно стоји споменик Незнаном јунаку на Авали чврсто уздизао средњовековни град-тврђава Жрнов или Жрнован. Где су данас остаци Жрнова, за који више од половина Београђана чак не зна ни да је постојао? Археолози тврде да је Жрнов, град на највишем врху Авале, био једно од шест најважнијих утврђења Србије, као и да је златно доба имао у време Српске деспотовине, а да је подигнут на захтев деспота Стефана Лазаревића.
Наводно је изграђен на темељима старе римске осматрачнице, а име је добио по жрвњу који је служио за мељење руде налажене у подножју брда. Давне 1934. године краљ Александар Карађорђевић брутално га је уништио, сравнивши га са земљом, занавек га пославши у заборав. Зашто се краљ одлучио баш на овакав потез и данас је мистерија?
Мистерија Ташмајдана
Иако је многи мисле да су мошти првог српског просветитеља спаљене на Врачару неки докази говоре у прилог томе да се догађај одиграо на Ташмајдану, приближније на месту где се данас налази ресторан „Последња шанса“ а који је у то доба називан Чупина умка.
По свему судећи ова историјска мистерија је настала због терминолошке збрке због питања где је у 16. веку био Врачар, али и данас изазива полемике. Претпоставки и доказа за ову тезу има много, а питање где се заправо одвијао догађај који су Срби запамтили покренуо је осамедсетих година 19. века правник и ерудита Сретен Поповић. Поповић је тада сакупио много података који говоре у прилог претпоставци да спаљивање није догодило на Врачару.
Поповић је, међу осталим, дошао и до предања извесног Слепог Лазе који је памтио предање предака и испричао му следеће: „Од олтара храма Светог Марка (који је подигао кнез Милош), одброј, на исток, седамдесет корака. Доћи ћеш до једног узвишења. Погледај одатле лево и десно! Видиш ли Београд, Саву и Дунав? Е, ту, на том видиковцу, спаљен је Свети Сава. Тај брежуљак зове се Чупина умка“.
На Ташмајдану се касније налазило гробље, али многи не знају да је био мистично место кога су и Турци и Аустријанци користили пре тога и да су се ту налазиле циганске черге где би се старе гатаре окупљале да врачају београдским радозалнцима, те отуда израз Врачар који је касније, извесно, променио локацију ка југу.
Доказ више да се на том месту догодило спаљивање је чињеница да је ту пролазио најважнији пут тог времена Цариградски друм (садашњи Булевар краља Александра) којим је прошао Синан паша са моштима, како би га Срби видели и гледали док спаљује мошти Светог Саве.
А како је садашњи Врачар добио име, е то је већ нека друга прича!
Извор: Опанак.рс