Древни Израел је био опкољен много већим и снажнијим суседима, а древни Јевреји су се често налазили у заробљеништву у туђим земљама. Приповести о древним заробљеништвима испуњавају Свето Писмо Старог завета драматчним и емотивним набојем. Мојсеј је снажно захтевао од фараона: „пусту мој народ да иде“. Изгнани Јудеји су осећања изражавали у својим тужбалицама певајући „крај вода вавилонских сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона“.
Необично, Јудеји су често истицали успехе у својим ропствима. Јосиф је постао велики везир Египта и саветник фараона, док је јудејски владар Јоаким имао посебан статус у вавилонском ропству иако је био пре свега заробљени краљ.
Асирски текстови пружају нам много података о присилном раду који је био наметан јеврејским заробљеницима, претежно доведених из градских средина.
Новија историја ратова је још увек свежа у нашем сећању, и она нас може очарати уколико намеравамо да разумемо како је тако мален народ какви су били Израелци и Јудејци могао да преживи миленијуме најезда са истока и запада, па чак и да се обогати у заробљеништву.
Ако сте зачуђени утицајем ових релативно безначајних државица (Израела и Јудеје) на савремену религију и цивилизацију кроз рађање две велике светске религије потребно је да се упустите у проучавање величанствене способности древних Јевреја да се прилагоде, па чак и напредују без обзира на спољне околности ратова и ропства.
Каљење малог, али моћног народа
Јудеји су се налазили у окружењу моћних држава. То се нарочито односи на велике месопотамске цивилизације које су се потчиниле цео Источни Медтеран. Као и свако друштво које се обликовало у моћну империју, било је неизбежно ослањање на војску која се усмерила према југу и западу Израела.
Асирци и Вавилоњани више пута освајали и заробљавали јеврејско становништво, а после њихових војних похода који су исрпели земљу, појавио се персијски владар Кир, који иако страни цар у Библији се означава као месија тј. Божији помазаник. То сугерише да су месопотамска освајања имала снажан утицај на Израел.
Можда је чак и више интересантно то што је уздизање Вавилона као снажне националне државе непознате у ранијим временима допринело унификацији различитих племена и народа, као и градског хананског становништва и становништа јудејских брда.
да ли би древна вавилонска историја могла да реши текућу социолошку дебату око народа који су коначно обликовни у јеврејски народа?
Професор Бил Т. Арнолд заступа овакво схватање:
Слично као у јужној Месопотамији током времена пе уздизаа нововавилонског цасртва, древна Палестина је била састављена од две засебне социолошке групе. Постојало је градско становништво које је било носилац древниије, традициналне културе: Хананци. Уз њих су постојале племенске групе: племена Израела. Као и у Вавилонији, сукоб међу овим групама трајао је вековима.
Било да су ове две групе у Палестини биле етнички одвојене и без обзира да ли су племенске групе били дошљаци или дугогодишњи становници земље, што је предмет спора у постојећој научној дебати, једноставно поређење са Вавилонијом показује да су племенске заједнице затекли културу, и да су је изненада или постепено прихватиле.
На бази овог поређења са јужном вавилонијом, чини се сасвим логичним да су Јевреји могли да укључе племена која су изворно била изван Палестине или су припадала одвојеним Хананцима.
У овом процесу Јевреји нису толико инсистирали на националној припадности колико на прихватањумонотеистичких религијских веровања.
Стога, истраживање упоредне историје древог Израела и његовог месопотамског суседа може да осветли порекло јеврејског народа.
извор: Biblical Archaeology Society
