У приповести о Каину и Авељу постоји неколико потцелина међу којима нарочито место заузимају два дијалога који формирају оквир радње која је уметнута између њих. Први дијалог представља пролог приповести, а други њен епилог. Оба дијалога започињу Божијим питањем (које у првом случају остаје без одговора) и у оба дијалога се сусреће једна од три кључне речи овог наратива – лице.

У првом дијалогу Бог поставља проблем људског лица, кроз познато питање упућено Каину: „зашто ти се лице поменило?“

Ово питање открива да је човек рано уочио значај невербалне комуникације унутар које нарочито место припада тзв. фацијалној експресији (јевр. текст би могао да се преведе и речима зашто ти се лице намргодило). Израз лице спада и ред најзначајнијих израза у библијској књижевности, а нарочито у Постању где употребљени израз формира везу са другом значајном приповешћу о браћи (види: https://www.cudo.rs/kultura-fascinacije-licem-i-njeni-religijski-koreni/).

Првом питању следи и друго (ако чиниш добро нећеш ли ми бити мио) којим Бог Каина подстиче на правилан избор и којим сугерише да упркос „неприхватању Каинове жртве“ постоји могућност да сам Каин буде прихваћен (попут миомириса жртвеног дара).  Израз мио је вишезначан, а једно од значења је израза ведар, осмехнут. Тако схваћен израз употребљен је са намером да укаже на супротни пол намргођености која је споменута раније.

Двоструком питању следи двоструки божански исказ у којем се изнова смењују опомена и охрабрење обликујући на тај начин структурални паралелизам читаве потцелине. У опомени се по први пут сусреће израз грех који је описан као скупчане звери која вреба из заседе, крај прага, чиме се прави посредна алузија на позицију коју змија има у Пост 3. Коначно, Каину је дат подстрек  условним прихватањем његовог првородства (ти си му старији) уколико то првородство не гледа само као могућност остваривања нарочитих права, већ и прихватања нарочитих одговорности.

Први дијалог, заправо, открива божанску наклоност и благост према Каину, жељу да га уздигне, насупрот паду његовог лица. Иронично, иако се Бог чини дистанцираним од Каина, он са њим разговара, опомиње га и подстиче на исправну одлуку, пружајући му шансу коју сам Каин није пружио свом млађем брату. Његов однос према брату, стога, непосредно води као крају другог дијалога и читаве приповести у којем се изнова сусрећемо са изразом лице у Каиновим речима упућеним Богу: ето сад ме тераш пред лицем Твојим… (у српском преводу пред собом –прим. аут). На овај начин, библијски писац формира својеврсну дијалектику лица људског и лица Божијег. Ова дијалектика свој врунац има у последњем библијском спису који искуство космичког богослужења представља у категоријама гледања Божијег лица и том и таквом искуству супроставља опис каинита који моле планине и горе да падну на њи како би их сакрили од лица Онога који долази. На тај начин читаво библијско откривење сведочи да оно што одређује положај човека пред Божијим лицем нису жртвени дарови и њихов квалитет, већ позиција његовог лица према другом човеку, односно (не)препознавање лица Божијег у лицу брата.

 

Јован Благојевић

 

Још о приповести „Каин и Авељ“ на нашем сајту: https://www.cudo.rs/%d0%b0%d0%b2%d0%b5%d1%99-%d0%bf%d1%80%d0%b0%d0%b2%d0%b5%d0%b4%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%ba%d0%be%d1%98%d0%b8-%d0%b3%d0%be%d0%b2%d0%be%d1%80%d0%b8-%d0%b1%d0%b5%d0%b7-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8/?fbclid=IwAR3rpaYwMBICgTIUoftYJzzXQb4JGEEVLEivbw82wnEELVy2OKi8uaM6RgY

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име