Част нам је и задовољство, да у име уредништва портала и магазина Чудо, обавимо разговор са младом надом и новом звездом нашег књижевног неба Милицом Миленковић, писцем, књижевним критичарем, рецензентом, лектором, филологом, и једном од наших најзначајнијих аутора…
Данас, разговарамо са Милицом о њеном најновијем роману, иначе петнаестој обнављеној књизи: Тајна блага Романових.
Милице, откуд интересовање за Романове?
Одувек ми је било интригантно да је једно мало место из којег долазим било позорница великој људској драми у којој су главни протагонисти руски мигранти који су наше крајеве населили након страдања породице Романов.
Дошавши са великог двора у мале куће и станове у којима су морали изнова да граде своје животе, остали су и на страницама историјског архива као оне личности које настављају живот чак и када се чини да је он потпуно стао. Са собом су донели дух грађанства, образовања, уметности, али и немира. Донели су овде своју историју коју ћемо тек откривати. Романови су симбол културног наслеђа и опомене остављене свету и нама.
Увек када је реч о историјским романима, који су аутентични, писању обично претходи мукотрпан истраживачи рад. Реците нам у којој мери се у Вашем роману преплићу мит и реалност, историографија и фикција?
Роман је заснован на обрисима историјских чињеница, на њиховим пропламсајима који су остали у документима, архивској грађи, писмима, новинама из тог периода. Он је свеукупно фикција, али елементи пренешене историјске стварности и ликова који су настали на основу стварних личности, имају за циљ да направе танку линију између онога што се заиста догодило и онога што је измишљено.
Тема је врло захвална за истраживање, самим тим открила сам много података о животу људи између два светска рата, о мигрантима, о Краљевини Југославији, о рађању савременог урбаног света на нашим просторима. У роману се бавим и темом монархије и комунизма, првим радничким протестима, али и страдањем наших владара. Ово је пре свега роман о нама и нашој српској историји која се рађала и развијала под утицајем руске и светских историја.
Пошто су теме којима се портал Чудо бави, превасходно теме из области живота Цркве, наше културе и традиције, што чини сам темељ наше цивилизације, реците ми како бисте читаоцу нашег портала препоручили свој роман. Шта бисте нам Ви рекли о самом роману.
У роману Тајна блага Романових јунакиња креће у потрагу за својим наследством мислећи да ће пронаћи благо које су њени преци донели са двора Романових након страдања царске породице Романов. Но уместо до материјалног блага, она ће стићи до онога што је битније: до својих корена, породичних вредности и љубави. Роман поручује да нас благо чека тамо где је наше срце, а срце Марије Ане Романов (јунакиње књиге) јесте у Ермитажу и домовини њеног деде Василија Романова. Тако њен пут у прошлост постаје ходочашће поводом стотину година од страдања Романових. Љубав, вера и нада преплићу се на странама књиге као сведочанство да је највеће благо које су чували и штитили Романови – заправо православље.
До сада су овај роман пропратили афирмативним књижевним критикама Маја Белегишанин, Драган Марковић и Миљан Ристић. Предлажем читаоцима да дођи до ових текстова, јер је свако од њих пронашао неку другачију духовну и културну вредност у књизи на чему им захваљујем.
Милице, иако велики Умберто Еко каже да аутора најбоље препознајемо кроз његова дела, ипак за оне који се данас први пут упознају са вашим радом, реците нам нешто о себи.
Још као ученица основне школе, желела сам и сањала да постанем наставница српског језика и књижевница, и то ми се и остварило. Моја љубав према српском језику рачва се у неколико праваца, у писање поезије, прозе и књижевне критике, научно-истраживачки рад и рад са децом. Објавила сам до сада петнаест књига у нашој земљи и једну збирку песама у Македонији. Поред писања, уживам у добрим књигама и волим да помажем ауторима који се тек појављују са својим делима. Мислим да је све то један дуг процес којим и сама доприносим нашој књижевној и културној сцени. Добитница сам великог броја награда, учесница на бројним фестивалима културе, уредница књижевног програма на Нишвилу. Окупила сам више од тристотине књижевница у Друштву српских књижевница, осмислила нове зборнике и награде као мотивацију женама за стварање. Одборница сам у Скупштини моје општине и залажем се за подизање свести о значају културе и заједничких доприноса заједницама у којима живимо. Сматрам да примером и начином живота, исправљајући своје грешке, треба да учимо једни од других и да помажемо једни другима а то је одличан предуслов да вратимо неке старе и добре вредности нашем друштву.
Реците нам колико је за Ваше стваралаштво важан Ваш родни крај, Источна Србија, и Сврљиг, град са најлепшом реком у Србији?
У мом завичају, под нашим „каменим небом“, стасала су велика имена наше књижевности и науке: Гордана Тодоровић, Злата Коцић, Зоран Вучић, Недељко Богдановић и Сретен Петровић. Они су моји узори још од детињства. Такође, велика духовна личност која је обележила ово место јесте и Војсил Граматик из 13. века који је преписивао Јеванђеље у граду Сврљигу о чему је оставио свој запис. Довољно да у једном овако малом месту, сви ми који имамо лингвистичке афинитете, имамо на кога да се угледамо. Овде бих додала и све оне људе из народа као што је био мој рођак епски певач Миле Радосављевић, или моја бака Јаворка Васић од које сам чула најлепше народне песме, приче, обичаје и веровања на сврљишко-заплањском говору. Темама из Сврљига бавим се у књизи Испоснице и Тајна блага Романових. У роману један од главних ликова је и Дервен, а то је стари назив за Сврљиг.
Писали сте о Гордани Тодоровић, о помало заборављеној песникињи, објавили сте монографију о њеном животу и стваралаштву, сабрали њене песме, велики део свог живота посветили сте истраживању њене личности и песама, реците нам, зашто би данас требало да читамо песме Гордане Тодоровић?
Гордана Тодоровић припада маргинализованој групи песника у нашој књижвности и чини ми се да смо у претходних седам година успели да урадимо много на афирмацији њеног дела. Њену поезију треба читати због изузетног родољубља, високих моралних и цивилизацијских вредности које у њој налазимо, као и због тога што је показала колико је лепо бити песникиња, али пре свега човек. Њеног оца стрељали су у родном селу у време Другог светског рата. Његов гроб је непознат и данас. Она је ипак волела свој завичај и увек га се сећала са много љубави. У томе је величина њеног бића. У знак тог сећања за децу из села Драјинац приредила сам њену књигу Живети због песме и они су је добили на дар уз учешће села и општине. Тако је Гордана ушла не само у сваку кућу у свом селу већ и у дечја срца. А то је најлепши споменик који смо јој подигли. Тодоровићева и њена мајка Лепосава биле су дуги низ година подстанари, па су касније живеле у државном стану. Може се рећи да су књиге које сам урадила њене собе, а легат који је постао стална изложбена поставка у Музеју града Ниша од 2019. године сада њена кућа. Поставку је урадила Јелена Богдановић.
Написали сте збирку песама Испоснице, за коју сте добили престижну награду Стражилово, са два сонетна венца, који се у теорији књижевности сматрају за литералну форму најтежу за писање. Између ова два сонетна венца имате Војсилов монолог писан у мушком лицу, што нам је било веома оригинално, необично и аутентично, слободним стилом. Можете ли за читаоце нашег портала рећи нешто о овим песмама, са свагда несвакидашњим избором тема али и сценографије кроз коју нас водите овом збирком?
Испоснице су књига написана на основу записа и белешки граматика на маргинама светих књига које су преписивали у средњем веку. Иако су били писмени, они нису смели ништа друго да преписују на пергаменту сем текста из Библије. Ови вредни записи били су њихов искорак из оквира, наметнутости и правила. Уједно били су усамљени у томе. У Војсиловом монологу и Војсиловом откровењу бавим се периодом од 800 година постојања Сврљига, успонима и духовним падом овог места. Запитала сам се на који начин данас песници, усамљени у времену пада вредности, излазе из наметнутих оквира и које су то поруке које шаљу читаоцима. Моје Испоснице су мој запис на маргини овог века.
Испоснице су монашке келије, где монаси тихују и моле се сами, одвојени од света, потпуно предају свој живот, дела и мисли Богу. Јесу ли за Вас Испоснице саме песме, сонетни венци, њихови стихови и риме?
Да, сваки стих у тој књизи је моја испосница и моја молитва Богу. А верујем да је тако и код других песника. За писање поезије потребно је много духовности.
И који је пут од Шекспировског сонетног венца до Војсила?
Сонетни венац је тешка форма, моји венци нису правилно римовани нити поштују метар, а поново су сонети уплетени и преносе неку мисао. Пре бих их ставила у раван са Његошевским стиховима, јер сам очарана лексиком великог Његоша пошла за његовом лучом микрокозма у овом делу.
Како данас гледате на Ваше ране радове, први роман Homunculi из 2010. и прве збирке поезије, Мање од длана и Via Militaris Via Dolorosa из 2012. и 2013.? Данас нећемо говорити о дамама и годинама, али тад сте били веома, веома млади…
Изузетно сам поносна на гимназијалку и студенткињу првих година факултета која је написала те књиге и уронила у непрегледно море књижевности. Те књиге јесу моја најранија дела, али су понекад боље од много тога што сам касније написала, јер су сва дела објављена као вредне награде и прошла процену стручних колега који ме тада ни на који начин нису познавали – ове књиге настале су као награде на Фестивалу поезије младих у Врбасу и Фестивалу културе младих Србије у Књажевцу, у жирију су тада били: Перо Зубац, Бранислав Зубовић, Иван Лаловић и Душан Стојковић у Врбасу, и, Братислав Милановић, Радоман Кањевац, Тамара Крстић и Обрен Ристић у Књажевцу. Данас када познајем све токове наше књижевности, видим да је било јако храбро појавити се као млад а већ зрео аутор и то је, ево, годинама касније само резултирало још значајнијим делима. Било је све то подстрек за даљи рад и труд.
Присутни сте као рецензент у многим значајним делима, коју би нам Вашу рецензију издвојили као најзначајнију или барем Вама најдражу?
Најзначајније рецензије су оне које сам написала као део жирија за награду „Гордана Тодоровић“, затим оне које су се нашле у првенцима аутора које сам подржала у првим корацима, а после се показало да су заиста изузетни, као и оне које сам написала о књигама које су потом добиле награде. Многе књиге које сам рецензирала, уз суд жирија приликом додела награда, говориле су и мојим именом и судом који сам већ дала. То ми је већ неколико пута пренешено као радосна вест. И драго ми је што је тако. Међу тим значајним, има свакако и најдражих. То су прва рецензија коју сам написала далеке 2012. године о књизи „Испод таванице која се љуспа“ Горана Петровића, са којом сам се одмах нашла у најужем избору за награду „Андра Гавриловић“ и рецензија о књизи Власте Младеновића која је овенчана наградом за књижевну критику „Мирко Петковић“ 2019. године у Неготину.
Ви сте, поред осталог и жена која пише поезију. Које је по Вама данас место жене у српској књижевности? Да ли су се макар у овом пољу, жене избориле за равноправно место са мушким ауторима?
Нисмо се избориле још увек, али ствари се мењају на боље. Нажалост као неко ко је врло присутан у књижевности и култури и друштвено ангажована, с правом могу да тврдим да је још много рада пред нама, али пре свега личног сазревања, међусобног поштовања и подржавања, онда ће се и више чути за заиста вредне ауторке. До тада, аутори су присутнији и у књижевности и институционално и то не говорим ја, већ чињенице и подаци из јавних установа. Равноправност није само реч и не би смела да буде. Равноправност је један баланс у друштву међу мушкарцима и женама који нам је и те како потребан.
Као културни радник, на концу и мастер филолог српске и компаративне књижевности, свестрани сте, поред збирки песама, објавили сте и седам научних радова, добитник сте бројних награда из области поезије, књиге су вам превођене на енглески, словачки и македонски језик. За крај, реците ми нешто о мом омиљеном Нишвилу?
Имала сам ту част да ове године уређујем књижевни програм на Нишвилу, где је за четири дана фестивала прошло више од двадесет учесника, радио-водитеља, музичких уредника, приређивача, романописаца, кантаутора, песника, глумаца и музичара. Био је то прави књижевни фестивал у малом. Уживали смо у одличним концертима. Ниш је још једном добио праве летње дане културе, а како је ове године и 300 година од изградње Тврђаве, слободно могу рећи да је Нишвил са својим учесницима прославио и овај јубилеј и да је још једном доказао да је „фестивал фестивала“ и да представља јединствен музички празник на просторима овог дела Балкана.
Какви су Ваши утисци са Нишвила?
Утисци су сјајни. Успели смо да за четири вечери представимо све они који су спојили музику и писану реч. Представили смо ауторе из Ниша и целе Србије. Нишвил је значајан фестивал и књижевни као пратећи програм само је допринео разноликости, али и пуноћи и слободи израза које негује Нишвил. Са нестрпљењем ишчекујем наредну годину, када овај џез фестивал прославља 30 година трајања.
Шта бисте поручили читаоцима нашег портала? У време инстан књижевности, инстант религије, у времену хиперпродукције, да ли су читаци нашег портала на правом месту?
Портал Чудо је јединствен у нашој земљи по томе што је на најбољи могући начин спојио наше православље, родољубље и савремени свет. Он је на друштвеним мрежама постао заједница људи који се окупљају око правих вредности, чувају православље, дух саборности, лепих мисли и хуманости. Тим пре је мени јако драго што сте ме изабрали за своју саговорницу и што портал Чудо објављује моје песме. На томе сам свима из Уредништва јако захвална.
Читаоцима поручујем да остану тако вредни и радосни у духу православља и да својом подршком чувају Чудо и препоручују га свима онима који траже одмор за душу и окрепљење на друштвеним мрежама.
Уредништво Чуда
