– Тата, шта је то тајкун?
– То је сине чика коме је све мало?
– Kако мало?
– Па на пример да свако има право на једну лопту, он би нашао начин да нам узме све лопте, како би нам их после изнајмљивао или продао.
– Само лопте?
– Не, сине. Све. И кров над главом, и фирме где радимо, и продавнице где купујемо, па и воду, њему је важно да све поседује, и да од свега има корист.
– Шта ће му све то?
– Не треба њему сине ништа од тога, него гомила, да би продавао. Све што стигне, без да размишља о другима.
– Значи он је себичан човек.
– Јако сине, иако глуми да је великодушан, њему је јако важно да убеди људе да мисли на њих, да им помаже, и некада заиста некоме помогне, али то је милионити део од онога што је узео.
– А зашто то ради?
– Зато што је похлепан, то га води кроз живот, плаши се да не остане без тога, и онда би још, још и још.
– А ти тата ниси такав?
– Нисам, сине. Мене радује да сви имамо, да нико не буде гледан, да свако има да пружи својој деци, да када шетам улицом не гледам несрећне људе, без смисла, него да свако од њих нађе начин да се изрази. Мени је добро ако је свима добро.
– А тајкун?
– Тајкун ретко шета улицом, и када се појави, више глуми, да би се приближио људима. Углавном је иза затамљених стакала, и смишља како да увећа оно што има.
– Kада му је довољно?
– Никад сине. И да му даш читаву планету, хтео би и космос, и да му даш космос, хтео би читаву галаксију, свуда мора да стави своју шапу.
Стефан Симић
