Таса, начелник полиције, обавестио је Александра Обреновића о завери и дао му имена официра који је спремају, али му краљ није поверовао
Танасије Таса Миленковић, рођен 1850, био је правник, књижевник, аутор првог српског криминалистичког романа „Поноћ или грозно убиство на Дорћолу“ и начелник полиције у време краља Милана и његовог сина Александра Обреновића.
Први секретар
У зиму 1878, на захтев руске владе, председник владе Јован Ристић ставио је Миленковића руском посланству на располагање. Kао царско-руски чиновник, Таса је путовао у Русију. На захтев управника Београда враћен је за првога секретара у главну полицију, где је дуго био члан полиције. Све наредбе и расписи у циљу осигурања саобраћаја и личне безбедности потекле су из његовог пера.
У својим аутобиографским белешкама штампаним под насловом „Тасин дневник – записи првог српског полицајца“ бележио је шта се све дешавало на двору и око двора у ондашњем Београду, укључујући и припрему завере која ће довести до сурове ликвидације краљевског пара у Мајском преврату 1903. Неколико дана уочи преврата обавестио је Александра Обреновића о завери и дао му имена официра који у њој учествују, али му краљ није поверовао.
На званичном сајту БИА, Таса Миленковић наводи се као други у историји руководилац претече ове организације, Одељења за поверљиве полицијске послове, од 1900. до 1901. године.
Искуство полицијског посла сажео је у предговору свог „Дневника“:
„Преко двадесет година пратио сам живот нашега друштва у свим његовим фазама; познао сам наш лепи и весели Београд са свију страна; и проучио редом све слојеве престоничког друштва… Улазио сам у богате салоне, где сам налазио највећи сјај и раскош, да ту испитујем за неваљале послове господске ћери и синове и слиазио сам у мрачне и мемљиве станове дорћолске да гледам бедну, сироту мајку, која је, окружена сирочадима својим, уз јаук и писак њихов, издисала; трагао сам за неверствима господских жена, којима није било суда, и у исто време апсио сам несретницу која је, у крајњој нужди, своју љубав продавала, те своју сиротињу хранила; продавао сам по судској осуди сиротињске постеље да намирим дневни трошак једног богаташа; силазио сам ноћу међу убице уочи дана њихова погубљења и слушао богаташе на њиховој самртној постељи; ислеђивао сам недела слугу божјих, а гледао сам и срамне послове страних конзула, грофова и барона (…), тешио сам клонуле душе и спасавао многе од пропасти, а пуно неваљалаца и злочинаца отпратио сам на робију и на Kарабурму (где је извршавана смртна казна – прим. М. П.)… будуће министре апсио сам (у Тимочкој буни), а неке од наших великана имао сам и као обичне оптуженике. Чиновнике које сам негда за прљава дела узимао на одговор гледао сам после на великим положајима, окићене сјајем и ордењем…“
„Очај за отаџбином“
Изнурен ратом, у марту 1918. извршио је самоубиство из „очајања за пропалом нам милом отаџбином“, извињавајући се у опроштајном писму „што се на овај начин курталише живота“. Своју кућу у центру Београда завештао је Српској академији уметности, али су ову задужбину челници општине Стари град 2006. продали инвестититорима да ту саграде вишеспратницу.
