О, да би раздро небеса
и сишао да се растопе горе од тебе,
као што се на огњу разгори грање
и вода узаври од огња,
да име твоје познају
непријатељи твоји…
Ис 64:1-2
У наведеном пророчанству Исаије употребљен је веома необично снажна идиом раздро небеса. Исти идиом сусрећемо у Новом завету у опису Христовог крштења, онако како је оно представљено у Марковом еванђељу: и у то вријеме дође Исус из Назарета Галилејског, те га Јован крсти на Јордану. И одмах излазећи из воде виде отворена (дословно раздрта) небеса и Духа гдје силази на њега као голуб. И чу се глас са небеса: ти си Син мој љубљени, Ти си по мојој вољи.
Оваква употреба израза преноси схватање да се у Христу испуњава најдубља тежња старозаветних ишчекивања. У Христу небеса нису само отворена, већ су раздрта тако да их је немогуће затворити. Христос није још једна у низу објава Божијих, већ је она коначна и најпотпунија божанска објава којом се открива најдубља истина о Богу, о човеку, и о драми Бога и човека кроз векове и миленијуме беш као што о томе сажемо говори писац посланице Јеврејима: „Бог, који je од давнине много пута и на много начина говорио нашим очевима преко пророка, у овим посљедњим данима проговорио нам је преко Сина, кога је поставио за насљедника свега, чијим посредством је и свијет створио; Он је одсјај његове славе и одраз његовог бића, који све носи својом силном Речју.“
Старозаветна историја спасења, дакле, може да се схвати као историја божанских теофанија чији је циљ да у човеку, посрнулом у грех, разгори чежњу за Богом од кога се одвојио. Та чежња је препознатљива на првим страницама Светога писма, већ у првом имену које су прародитељи људског рода дали свом потомку. „Добих човека од Господа“ (Пост 4:1) – ускликнула је Ева родивши Каина и изражавајући своју наду да се већ у њеном првом сину испуњавају обећавајуће речи Господње: „још мећем непријатељство између тебе и жене, семена твога и семена њеног. Оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати“ (Пост 3:15).
Иста чежња је препознаљива у Авраамовом напуштању вавилонског нехуманог система вредности (ВАВИЛОН РЕТРОСПЕКТИВА – од Апокалипсе до вавилонске куле), Сарином осмеху (Вера као осмех животу), праочевој вери да Бог „и из мртвих може подићи“ (Вера као победа над смрћу), његовој чежњи и чежњи његових потомака за „непролазним градом“ Oд древног Вавилона до Новог Јерусалима – вера као ходочашће, храбрости Мојсејвих родитеља и Мојсејевој спремности да се одрекне привилегија египатског двора (Вера као држање за (Не)видљивог), његовом сусрету са Богом и вапају за слободом израилског народа (Вера као прослављање пасхалног спасења). Ова потрага за слободом је формлисана и у покајном вапају Израилаца потонулих и грех идолатрије и ропства из којих су их изводиле вође, судије, које су обузете Духом Божијим подизали ослободилачке устанке уводећи свој народ у периоде мира и благостања којима је наговештаван долазак Царства Божијег као царства мира, правде и љубави.
Бројни моменти из богате историје царева Израила у Јудеје одражавале су исту чежњу, коју су нарочито лепо описивали велики пророци старозаветног народа Божијег. Велики цареви овог доба помазивани су приликом ступања на трон уљем као знамењем божанског изабрања и на тај начин су постајали месије (помазацици – грчки христос) посебно одвојени да у историји оприсутњују принципе Царства Божијег за којим су чезнули. У песмама и мудростима царева овог доба (цара Давида, Соломона итд) открива се жеља да Бог успостави своје царство посредством једног непоновљивог Месије (Христа), царство које ће бити вечно и које ће у себе укључити читав свет.
Побожни цареви овог периода снажне сараднике имали су у значајним пророцима Јудеје и Израила. Пророци су били велики друштвени и религијски реформатори својег времан. Они су стално настојали да припаднике старозаветног народа Божијег призову искреној побожности и успотављању социјално праведног друштва у којем ће се моћи доживети наговештај будућег царства Божијег. У њиховим пророштвима, која су могла бити различитог типа, почињу да се јављају наговештаји, па чак и врло прецизни подаци о доласку будућег Месије, Помазаник-Спаситеља који успоставити жељено царство Божије.
Та пророштва су своје испуњење добила у животу Исуса Христа и његовом спасоносном делу, почев од његовог рођења, преко његовог деловања и смрти и васкрсења). На овај начин је потврђено да је заправо циљ свеукупног Старог завета са свим његовим чежњама, личностима, богослужбеним поретким, пророштвима заправо успостављање Царства Божијег посредством Месије, те да имамо „најпоузданију пророчку реч и да добро чинимо што пазимо на њу, као на видело у тамноме месту, док данне осване и Даница се не роди у срцима нашим“ (2Пт 1:19).
Јован Благојевић