Такво схватање етике,, које се заснива на разумевању греха као «промашаја циља» не зависи од конвенционалног друштвеног схватања «добра» и «зла», врлине или преступа.
Овакво схватање етике уводи нејасноћу између живота и смрти, између егзистенцијалне истине и аутентичности с једне стране, и егзистенцијалног губитка и пропадљивости с друге.
Етика Цркве је «с ону страну добра и зла»: она се односи на онтолошке стварности а не на вредносне категорије.
«Треба знати», говори Св. Максим, «да оно што се једноставно зове зло није сасвим зло, него је на један начин зло а на други није…На исти начин, оно што се једноставно зове добро није сасвим добро, него је на један начин добро, а на други није».
Етика Цркве нема ничег са овом суштинском неодређеношћу добра и зла.
Закључци и развој такве етике не могу бити другачији до конвенционални. А етика Цркве искључује релативност у вредновању, и не односи се ни на шта конвенционално, било са аспеката обичаја или савести, што би омогућило објективно вредновање и јуридичко рачунање.
Етика Цркве «суди» човеку откривајући икону Божију у човековој личности,, разликујући постојање и живот од краткотрајног преживљавања и илузије самопостојања.
Оно што Црква има у виду јесте слобода морала од схематске градације и утилитарне перскрипције.
Она циља на моралност, на етос личне посебности и слободе: то не значи просто «побољшање» индвидуалних карактеристика и друштвеног понашања, већ васпостављање човека у пуноћу живота и постојања превазилажењем пропадљивости и смрти његове створене природе.
Ово васпостављење је могуће само ако човек претрпи једну егзистенцијалну промену, промену у свом начину постојања; то је циљ етике Цркве.
Човек мора да одбије да се упетља у индивидуалност која га као его, усмерава против индивидуалних природа других људи. Он мора да се ослободи од апсолутних захтева његове индивидуалне природе која га везује за безлични опстанак врсте. Само кроз овакво ослобођење од природне неопходности, која је постала егзистенцијално аутономна, човек може да постоји као посебна личност стављајући у дејство живот љубави.
Само овим путем човек може постићи своје подобије Богу.
Стога, само на тај начин, његова сопствена природа може да утемељи догађај живота и егзистанцијалне пуноће, догађај јединства и заједнице ипостаси слободних од пропадљивости и смрти.
Али,, ова егзистенцијална промена у људској природи «отуђеној» падом, превазилази способности палог човека.
То је, суштински, дело Главе новог човечанства: дело другог Адама, Христа, који у Својој сопственој личности сабира и поново ствара људску природу као целину, као начин постојања човека.
То је егзистенцијална стварност «нове твари» Његовог Тела – Цркве.
У даљњем разматрању ћемо се вратити овом «обновљењу» људске природе кроз Христа…
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
Изворник – Christos Yannaras, The Freedom of Morality, VLADIMIR`S SEMINRY PRESS, Crestwood, New York, 1984
