Познати правник пре револуције Плевако сакупљао је занимљиве случајеве из адвокатске праксе кад је одбрана на суду била стопостотно успешна. Описао је следећи догађај.

У неком губернијском граду локални свештеник је починио злочин, и то врло дрзак злочин, напао је човека и украо новац – једном речју, извршио је пљачку.

Окупио се суд, сви присутни су страшно негодовали: господа и даме дижу грају, вичу са својих места, тужилац се сав тресе од негодовања, судија је узбуђен, а бранилац је потпуно миран – седи као да се ништа не дешава.

           У току целог суђења само пљуште осуде: „Под маском свештеника… лицемер… читавих 25 година… напокон су га ухватили и раскринкали…“

           Дошао је ред на адвоката. Он је устао и поставио питање:

           – Колико година је овај човек служио као свештеник у вашем граду?

           – Двадесет пет година! – чују се повици негодовања.

           Онда каже:

           – Читавих 25 година… С каквим год гресима да сте дошли код њега, какве год гадости да сте му шапутали на ухо за време исповести, он вам је све опростио. За 25 година ниједном се није десило да некоме од вас не опрости. И сад се он нашао у ситуацији кад ми можемо или да му опростимо или да га осудимо. И како ћемо поступити према човеку који је 25 година за овај град био непрекидни извор божанског опроштаја?

           И судница је експлодирала, сви вичу:

           – Није крив! Није крив!

           Тужилац:

           – Није крив!

           Вероватно је био велики грешник и често се исповедао код њега.

           Судија удара чекићем:

           – Ослобађа се!

           Заиста, свештеник је човек који није намењен себи; он живи за друге људе, он је оружје Божјег свепраштања. И ако се он изненада оклизне Свето Писмо овим поводом каже: Свом Господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи (Рим. 14, 4). И други текст: јер седам пута ће пасти праведник, и устаће; а нечастиви ће пасти у погибељ (Прич. 24, 6).

           Кад сам то прво пут прочитао, почео сам да размишљам: зашто је праведан? Наравно, не зато што пада – падају и грешници. Зато што устаје? Али опет пада. Почео сам да тражим код светих отаца и нашао сам објашњење: ако човек павши осећа жељу да устане – то је праведност од вере. Значи, његова душа је још жива за покајање, жива је и за Божји опроштај – жива је за Бога.

           – А како, – питају се неки у недоумици, – испред престола Божјег може да стоји свештеник који има мане?

           Кад је Саул, цар којег је Бог помазао прогањао Давида и хтео да га убије, једном је због нужде ушао у пећину у којој се у то време крио Давид с друговима. И другови кажу Давиду:

           – Ево Саула поред тебе и без оружја – убиј га да он после не убије тебе.

           Али је Давид рекао:

           – Нећу подићи руку на помазаника Божјег.

           Значи, помазање важи и кад су недостојни људи у питању.

           Други је пример с апостолом Павлом. У Делима светих апостола се говори о томе како су га фарисеји ухватили и довели на сабрање, један од присутних је наредио да бију Павла, а Павле му је рекао:

           – Бог ће те тући, зиде окречени!

           Односно, упутио му је увредљиву реч, понижавајућу. А људи из околине кажу Павлу:

           – Зар грдиш Божјег првосвештеника?

           Павле се уплашио, па каже:

           – Нисам знао, браћо, да је првосвештеник, јер је написано: „Старешину из народа твог немој злословити.“

           Уплашио се што је рекао такву реч свештенику, а старозаветна храмовна завеса је већ била поцепана, али је свеједно било грешно блатити свештеник. И Сам Христос је говорио: Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по делима њиховим не поступајте, јер говоре,а не творе (Мт. 23, 2).

           Зато хришћанин треба да схвати да је једна ствар – живот свештеника, јер он може да згреши као и други људи, па није с Марса долетео. Али је друга ствар чин, рукоположење, оно што је божанско помазање, дар Божји. Док му Црква није забранила да служи он има овај дар.

           Блажени Августин је писао: „Служитељи Цркве Божје не престају да буду оружје благодати Божје, чак и сако сами нису свети. Какав год да је свештеник кад се моли за народ, његова молитва се узноси Богу: његове поуке, ако садрже истину, корисне су другима, његова свештенодејства имају сву моћ за верника. Он ће сам за себе одговарати пред Богом, али је за паству истински пастир.“[1] По блаженом Августину тако су о томе писали и многи други свети оци.


[1] Зеленков В. Т. Выписки из святоотеческих и других книг, служащих к изучению различных сторон церковной жизни. В 3 т. Т. 2. Москва, 1913. С. 115.

Протојереј Олег Стењајев

 

Православие.ру

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име