Хришћански живот, у свом суштинском и аутентичном облику, није окренут ка непрестаном посматрању и исправљању других људи, већ ка истрајном преображењу сопственог срца. Основни циљ духовног живота није да човек постане судија својим ближњима, него да сопствено биће доведе у сагласје са вољом Божијом. Свака други приступ, када је реч о критици, осуди или покушају да се ближњи на силу „поправи“, остаје без трајног плода. Ако у корену не стоји лични преображај, наш утицај на ближње, па макар и из љубави, остаје неплодан. Свето Писмо и Светоотачко предање сведоче да „од срца исходе помисли зле и добре“ (ср. Мт. 15, 19), и тек када срце буде излечено, и све што из њега извире постаје здраво и спасоносно.
Једна од најчешћих замки на путу вере јесте искушење да се постане строжи и захтевнији према другима него према себи. Новообраћени хришћани (неофит), али и они који су дуго у Цркви, лако могу да упадну у замку духовног гордоумља: што више похађају богослужења и учествују у подвизима, све више почињу да примећују слабости својих ближњих. Тада уместо да пажњу усмере на сопствено срце, они се претварају у мераче туђих грехова. Управо у томе је парадокс: оно што је требало да омекша човека и учини га смиренијим, уколико није праћено покајањем, може да га претвори у надменог судију. Христос пак каже: „Што гледаш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не примећујеш?“ (Мт. 7, 3). Свети Јован Златоусти ово објашњава: „Када бисмо увек гледали своје грехе, не бисмо могли да видимо грехе других.“
Функција Цркве није да своје чланове претвори у моралне чуваре и строгe судије, већ да кроз литургијски и светотајински живот њихова срца постану мекша, отворенија за благодат и спремнија за љубав. Црква је болница за душу, а не арена за надметање у строгоћи. Свети Исак Сирин каже: „Будимо строги према себи, а према другима показујмо саосећање. Јер милост је знак савршеног срца.“ Онај ко је истински окусио милост Божију, никада не може бити суров према ближњем. Напротив, што више човек искуси дубину сопствене грешности и љубав Божију која га ипак носи, тим више постаје спреман да и он сам ту љубав дели.
Хришћанин, дакле, има високе критеријуме које треба да примени на сопствени живот. Он зна да је позван на светост: „Будите свети, јер сам ја свет“ (1. Петр. 1, 16). Али та висока мера није средство које он користи да би ударао друге, већ огледало у коме види сопствену слабост. Авва Доротеј каже: „Ако се човек бави својим гресима, нема времена да види грехе ближњих.“ Управо у томе је мера зрелости: човек од себе захтева много, али од других захтева мало. Према себи је строг, а према ближњима благ.
Питање духовног напретка често се своди на спољашње показатеље: колико пута смо били на Литургији, колико смо дуго постили, колико смо дуго стајали у молитви. Али истинска мера напретка није у бројкама у некаквом квантитету, него у плодовима љубави, мира и трпљења. Ако нас је пост учинио раздражљивима, ако нас је молитва учинила охолима, ако смо након исповести строжи и непрестано осуђујемо ближње – онда смо промашили суштину. Свети Јован Лествичник вели: „Боље је јести месо и пити вино него јести браћу осуђујући их.“ Дакле, није проблем у спољашњем правилу, већ у духу којим га човек врши.
Примери светих јасно сведоче о томе. Свети Серафим Саровски говорио је: „Стекни дух мира, и хиљаде око тебе ће се спасти.“ Он није позивао на то да исправљамо хиљаде других око себе, већ да преображавамо себе. Тај мир који је човек стекао у срцу постаје светлост која осветљава све око њега. Свети Антоније Велики, један од првих пустињака, говорио је да је највећи подвиг победити сопствене страсти: „Онај који је спознао себе, већи је од онога који васкрсава мртве.“
Овај принцип има и друштвену димензију. Свет се не мења агресивним критикама и принудом, већ променом људи изнутра. Један човек који прашта уместо да осуђује већ је изменио атмосферу своје породице. Један човек који носи мир у свом срцу већ је донео мир у своју заједницу. Хришћанство није спољашња револуција него унутрашњи преображај. Зато Господ користи слику квасца: „Налик је Царство Божије квасцу који укисели цело тесто“ (Мт. 13, 33). Један мали део квасца мења целину. Тако и један хришћанин, тих и смирен, постаје квасац љубави и мира у свету.
Свети Исак Сирин додаје: „Ко је окусио истинску љубав, тај плаче за сваким човеком као за самим собом.“ То значи да се духовни напредак увек препознаје у саосећању. Што смо ближи Богу, то више љубимо људе, чак и оне који су непријатељи. Јер Христос каже: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну“ (Мт. 5, 44).
У практичном животу, то значи да треба свакодневно испитивати себе, а не друге. Када нас нешто код ближњег узнемири, прво питање мора бити: шта у мени изазива тај немир? Зашто реагујем гневом? Где је моја слабост? Таква самокритичност није знак несигурности, него духовне зрелости. Молитва није када „вршимо обавезу“, већ када молимо Бога да нам омекша срце. Највећи дар молитве није спољашње чудо, већ да човек постане смиренији и блажи.
Пракса трпљења је посебно важна. Када нас неко увреди, први порив је да узвратимо. Али ако се зауставимо и ћутимо, већ смо добили половину битке. У тој тишини често се роди разумевање. Авва Доротеј каже: „Ако хоћеш да стекнеш мир, не обраћај пажњу на поступке других, него на себе.“ Управо то је најтежи, али и најсигурнији пут ка миру.
Гледати добро у другима такође је вежба која мења срце. Ако у ближњем видимо само слабост, то је огледало нашег сопственог нездравог погледа. Али ако тражимо макар искру добра, наше срце се мења и постаје отворено за љубав. Свест да смо сви болесници у истој духовној болници јесте темељ саосећања. Нико није савршен; сви смо на путу исцељења.
Суштина хришћанског живота није у томе да мењамо друге, већ да непрестано преображавамо себе. То је тежак пут, али једини истински. Човек који смири своје срце и пусти у њега љубав Божију постаје сведок Јеванђеља. Он тада мења свет без буке, без осуде и без принуде, као што сунце тихо обасјава све што дотакне. Ако желимо мир у свету, треба прво да наше срце постане мирно. Ако желимо љубав у породици, први корак је да ми покажемо љубав. Ако желимо правду у народу, најпре морамо сами бити праведни.
Тако се живи Јеванђеље: мењајући себе, постајемо сведоци истине која тихо, али непобедиво, мења свет. Јер како каже Свети Јован Златоусти: „Ништа не може тако да преобрази друге као добар пример. Онај који себе поправља, најбоље је поучио све око себе.“
Д.М.
