Лујза Крикнер, ћерка богатог Швајцарца немачког порекла, била је жена великог војводе Живојина Мишића .
Имала је 16 година када је 1881. када је са родитељима летовала у Аранђеловицу и на балу за официре упознала је тада младог потпоручника Живојина Мишића.
Њен отац се није мирио са чињеницом да ће се његова ћерка удати за „сељчког сина, официра са малом платом“, али ипак љубав је била јача. Кључни аргумент био је да је млади пар различите вере, породица Крикнер припадала је реформаторској цркви, а млади поручник је био православне вере. Упркос противљењу родитеља, Лујза је побегла за Живојина, а њени родитељи одбили су да дају мираз. Лујза и Живојин Мишић венчали су се 30. октобра 1884. године у Вазнесењској цркви у Београду.
Лујза је делила судбину мушких чланова своје породице и судбину своје нове домовине Србије. Крајем 1915. године повлачи се са српском војском преко Албаније све до Драча. Војвода Мишић, тада већ прослављени војсковођа и синови, официри српске војске, одлазе на Крф, а она са осталим нашим избеглицама у Француску. Године 1917, пред сам пробој Солунског фронта, Лујза се враћа из Француске и придружује се мужу, који се тада са својим штабом налази у Солуну. Одатле са српском војском стиже у Београд.
Из рата се војвода Мишић враћа славан, али нарушеног здравља. Лујза бди над њим даноноћно, заједно са лекарима, али 21. јануара 1921. године Живојин Мишић умире на њеним рукама. Са војводом Мишићем је имала шесторо деце, а њихова два сина, Радована, који је страдао као заробљени резервни потпуковник ЈВ у пролеће 1941, и сина Александра, резервног мајора ЈВуО су стрељали Немци у Ваљеву 1941. Након овог догађаја, Лујза је променила протестантску веру и прешла у православље, а затим је променила и име, па је постала Магдалена Мишић.
После смрти свог супруга Живојина, одлучује се да му испуни жељу и са децом се пресели у Струганик. Продала је све у Београду и изградила нову кућу у Струганику, поред старе Живојинове. Када су јој Немци убили сина Александра, говорила је да из њених вена истекла немачка половина крви.
Немци су ухапсили и сина Војислава, који је био симпатизер партизана. Кад је то чула, Лујза је узела мемоаре Аугуста фон Макензена, команданта свих непријатељских снага које су 1915. године напале Србију, у којима он велича храброст српских војника и војничку вештину, стратегију и човечност војводе Мишића. После неколико дана Беме је послао аутомобил по Лујзу. У његовом кабинету чекао ју је син Војислав. Војислав је, 1943. године отишао у партизане, одакле се вратио као капетан.
У походу на Равну гору, децембра 1941. године, немачка казнена експедиција спалила је кућу Лујзе Мишић у Струганику. Остатак живота је провела у Београду, у свом стану. Понекад је одлазила у свој вољени Струганик код Мишићеве фамилије, а преминула је 7. децембра 1956. године у Београду.
На зиду музеја у Струганику висе две крштенице. На једној пише: Лујза Крикнер, а на другој: Магдалена Мишић.
Блиц жена
