Испитујући вредност коју туга има за људски живот, споменули смо искушења која је изазивају и сузе које је често прате.
Имали смо, дакле, прилику да укратко сагледамо позитивне – тачније корисне – аспекте одређених ствари у овом свету које се, према садашњој логици, у почетку сматрају негативним и непожељним.
Намера нам је да опширно говоримо о сузама у посебном чланку. Не само зато што постоји велика разноликост суза, као што ћемо видети у наставку, већ посебно зато што пустињски Оци стављају сузе на врхунац свих „добрих ствари“ у садашњем свету.
Није случајно да за време најскрушенијег молитвеног времена нису од Бога тражили ни мудрост, ни издржљивост, ни храброст, чак ни светост. Њихова главна молба је увек била, увек, „подари ми сузе, Боже, сузе покајања“.
Само ово би било довољно да нас натера да дубље размислимо о сузама и наведе нас да испитамо два повезана питања.
Пре свега, природу и извор суза и, друго, њихову вредност у духовном животу.
Јасно је да су оба ова питања уско повезана, али не само зато што се оба односе на сузе. Њихов однос је много значајнији. Ово друго у потпуности зависи од првог. То значи да вредност суза зависи од тога какве су сузе.
Стога морамо посложити сузе неким редом. Да их категоришемо и рангирамо у складу са тим. Можемо говорити о „поретку суза“ као што бисмо говорили о систему суза.
Зар овако не говоримо о системима и редовима анђела, људи, вода итд?
Наравно, најважнија карактеристика суза није течност која долази из очију.
Она природно има исту хемијску синтезу у сваком случају. Ипак, према њиховом узроку сваки пут имамо одговарајући квалитет и категорију суза.
Главни су можда следећи:
Сузе покајања / Сузе страха Божијег / Сузе скрушености/
*
Сузе емоција / Сузе радоснице / Сузе бола и ужаса / Сузе огорчења
Када оци и велики подвижници говоре о сузама, увек мисле на оне три прве категорије.
Покајање је најзапањујућије чудо и искуство у животу човека.
То је његов или њен најинтегративнији и најснажнији чин.
То је радикално исчупање свих карактеристика претходног живота.
На такав начин да ништа не стоји у овосветском смислу.
Буквално, све је направљено „наопачке”.
Осећате се као да је све окренуто уназад.
Бити под сумњом.
Бити преврнут на наличје, на опачке.
Бити фрустриран.
Бити уништен заувек.
То је оно што је покајање (meta-noia, промена ума).
Да ли је могуће да такво набијање душе и духа на колац не донесе сузе, не изазове бол?
Корен суза, њихов први и непресушни извор, јесте покајање.
Први и главни плод овога је „страх Божији“.
Страх који Свето писмо карактерише као „почетак мудрости“ (Псалам ΙΙΙ:10). Што се човек више умудрује у страху Божијем, то више види и осећа чуда у себи и свуда около. Чудо није чудо, осим ако га неко није сагледао у свој његовој магнитуди.
Чудо (thavma) онда постаје чуђење и запитаност (thavmasma).
Само из тог разлога је Бог створио човечанство.
Чудити се и откривати непрекидно, током целог живота, дубље аспекте истине – другим речима љубави Божје.
Ево још једног значења библијске изреке: „Они који увећавају знање увећавају тугу“ (Проповедник 1:18), што је најмистичније изједначавање у људском животу.
Сасвим је природно, након тако дубоког понирања у мистерију живота и смрти, да се верујући осећа све више и више привилеговано у односу на остатак творевине. Неупоредива је привилегија бити учесник у дубљем ритму света, откривајући тако из прве руке безграничну љубав Божију.
Једини људски одговор на ову „иницијацију“, која достиже врхунац у „учествовању“ и на крају води до „деификације“, ако би била воља Божја да то дозволи, су сузе.
Сузе жаљења, скрушености и препознавања које као резултат постају сузе молитвe, јер нас искупљују од свих светских неизвесности и сумњи.
О таквој корелацији страха Божијег и суза покајања Свети Исак Сирин је писао:
„Немам жалосног срца да те тражим, немам покајања, немам сажаљења, ни суза које враћају децу у отаџбину. Немам, Господе, сузе молитве; ум мој помрачен је од таштине света и не може да Те са болом гледа; срце ми се охладило од мноштва искушења и не може да се загреје кроз сузе љубави према Теби. А ти, Господе Исусе Христе Боже мој, ризницо добрих ствари, дај ми савршено покајање и мукотрпно срце да дођем до тога да Те тражим свим срцем својим, јер без Тебе се удаљујем од сваког добра“ (2. Беседа, О одрицању од света итд).
Чак и када бисмо само издвојили и подвукли једну реченицу из овог узбудљивог одломка, видели бисмо вредност коју Свети препознаје у сузама, када примећује да само оне „враћају децу у отаџбину“.
Јасно је да се сви горе наведени коментари односе на сузе вере.
Оне су оно што су Оци називали највећим „даром“ садашњег света.
Јер, природно је да, пошто сузе настају од страха Божијег и покајања, оне по благодати Његовој воде директно ка Самом Богу.
Дакле, карактер и вредност суза се апсолутно поклапају.
Друга група суза је такође друга и по важности.
То је зато што је ограничено, пре свега, на вредности овог света због којих или јадикује или се радује. Ово је група од четири која следи претходну групу од три.
То су сузе бола и ужаса или радости с једне стране или огорчења и емоција с друге стране.
Ове сузе не престају да имају неку вредност, јер извиру из искрености, спонтано. Заиста, оне могу, култивисањем и оплемењивањем људи, да их у неком стадијуму доведу до покајања, односно до Бога.
Дакле, улазимо у мистични процес боголиких суза који је већ „на мала врата“ описан. Зато би неко попут Виктора Игоа могао да изјави да „нико не може видети Бога ако нема сузне очи“.
На крају овог кратког промишљања на устројство суза, морамо рећи да, ако постоје било какве врсте суза које су потпуно узалудне и које немају никакве везе са култивацијом и судбином душе, то су сузе лицемерја.
Оне, као сузе које потичу из скривених побуда, могу бити корисне само глумцима, на професионалном плану.
А још више крокодилима који их користе као средство за обезбеђивање хране.
Архиепископ аустралијски Стилијан
myriobiblos.gr
Превела редакција Чудо
