Уснио, под небеским пољем, Свети Зосим,
Божију војску.
Уснио Светог Kнеза Лазара
како у скутима крије крст од
крвавих руку безбожника.
Гледа и плаче,
плаче над маленим небеским народом.
Зна и Свети Зосим да је то сан.
И да, одавно, Kнез Лазар обитава у царству вечноме.
Тај малени небески народ оставио је неверницина, нечастивим силама.
А он бди над њима, и моли се да их Господ Бог погледа.
Исцели нас, Свети Зосиме,
српску муку узми крај себе,
целиваће и ко никад није,
твоје мошти, крила су Србије.
