Свети Оци често упоређују Велики пост са путовањем изабраног народа четрдесет година кроз пустињу. Знамо из Библије да је, за време овог путовања, Бог чинио чуда, да би сачувао свој народ од очаја и да би му открио свој крајњи план. По аналогији, свети Оци дају исти тип објашњења и за четрдесет дана Великог поста.
Иако је његов крајњи циљ Пасха, обећана земља Царства Божијег, на крају сваке недеље Велики пост има специјални „застој“ –очекивање тог циља. То су два „евхаристична“ дана – субота и недеља, који имају посебан значај у духовном путовању Великог поста.
Почнимо са суботама. Њихов специјални статус у нашој традицији, њихово искључивање из посног типа богослужења, захтева извесно објашњење. С тачке гледишта „правила“ субота није дан поста већ дан празновања, јер ју је сам Бог установио као празник: „и благослови Бог седми дан и посвети га, јер се тог дана одморио од свих дела који учини и створи Бог.“ Не може нико развргнути или укинути оно што је Бог наредио. Истина је да многи хришћани мисле да је божанска установа суботе просто пренета на недељу, која је постала хришћански дан одмора или sabath. Ничим не може бити поткрепљено ово веровање – нити из Светог Писма нити из Светог предања. Баш напротив, „бројање“ недеље од стране св. Отаца као првог или осмог дана подвлачи извесну разлику од седмог дана, дана освећеног и благословеног од Бога. То је дан када је признато да је све што је створено – „врло добро“, и такво је његово значење у Старом Завету, које је задржао сам Христос и Црква. То значи, да је и поред греха и пада, свет остао добра Божија творевина; он је одржао ону сушту доброту, којој се Бог радовао: И виде Бог све што је створио и, гле, беше врло добро“ (Пост 1:31). Одржавати (субота) као што је од почетка замишљено, значи да живот може да има смисла, може бити срећан и стваралачки. Он може да буде оно зашта га је Бог створио. А субота, дан одмора, када се радујемо плодовима нашег рада и делатности, остаје за увек благослов који је Бпг даровао свету и његовом животу. ООвај континуитет хришћанског разумевања суботе у односу на Стари завет не само да не искључује него логички подржава дисконтинуитет. Јер у Христу ништа не остаје исто, јер је све испуњено, превазиђено и свему је дато ново значење. Ако је субота, у своојој крајњој реалности, присутност Божијег „врло доброг“ у самој структури овог света, онда је „овај свет“ откривен у Христу у новој светлости. И у овом је је врхунски „прелом“ који за хришћане чини „све ствари новим.“ Доброта света и свега у њему, сада се подразумева у њиховом коначном опредељењу и завршетку у Богу, у Цасрвт Божијем, које ће доћи, и појевити се у свој својој слави тек пошто се оконча овај свет. Штавипе, овај свет, са одбацивањем Христа, показао је да је у власти „кнеза овога света“ и да у „злу лежи“ (1Јн 5:19). За њега пут спасења није у еволуцији, побољшању или „ прогресу“ већ у крсту, смрти и васкрсењу. Он „неће оживети ако не умре“ (1Кор 15:36). На тај начин хришћанин живи „двоструки живот“ – не тако што овај „световни“ живот ставља поред својих „религијских“ активности, већ у том смислу што овај живот у својој целовитости чини да буде предукус и припрема за Царство Божије, чинећи да свака његова делатност буде потврда и очекивање онога што „треба да дође“. Такво је значење и еванђелске привидне контрадикције. Царство Божије је „међу вама“ и Царство Божије „треба да дође.“ Уколико га човек не открије у средишти свога живота не може да у њему види предмет оне љубави, очекивања и жудње, на које нас Еванђеље призива. Човек може и да верује у казну или награду после смрти, па да ипак не разуме радост и јачину хришћанске молитве: „нека дође Царство Твоје“! –„Дођи, Господе Исусе“! христос је доша да бисмо могли да Га чекамо. Он је ушао у живот у времену да би живот и време постали пролаз, пасха у Царство Божије.
Субота, дан стварања, дан „овог света“ постао је – у Христу – дан очекивања, дан пред даном Господњим. Преображај суботе се десио оне велике и свете Суботе у којој је Христос, пошто је „обавио све своје послове,“ лежао у гробу. Следећ дана „првог после суботе“, Живот је засијао из животодавног гроба, мироносницама је речено „Радујте се!!; ученици не повераше од радости и чуђаху се, и почео је орви дан новог стварања. У томе Новом дану Црква учествује, у њега она улази у недељу. Међутим, још увек она живи и путује у времену „овог света“ који је у својој тајанственој дубини постао субота, јер према апостолу Павлу „ви сте умрли и ваш живот је са Христом сакривен у Богу. Кад се јави Христос, Који је наш живот, онда ћете се и ви са њим јавити у слави“.
Све ово објашњава јединствено место суботе – седмог дана – у литургичкој традицији: њен двоструки карактер као дана празника и дана смрти. Она је празник зато што је у овом свету и у овом времену Христос победио смрт и прогласио Своје царство, јер су његово оваплоћење, смрт и васкрсење испуњење стварања коме се Бог радовао у почетку. Она је дан смрти јер је у Христовој смрти умро и свет, и његово спасење, испуњење и преображење су с оне стране гроба, у „веку који треба да дође“. Све недеље у литургичкој години имају своје значење од две одлучујуће суботе: оне Лазаревог васкрсења, које се десило у овом свету и представља објаву и сигурност свеопштег васкрсења, и оне велике и свете суботе Пасхе, када је и сама смрт преображена и поста „празник“ – Пасха у нови живот новог стварања.
Велики пост, о. Александар Шмеман
