Са својих 88 година, др Ала Левушкина још увек изводи интервенције и због тога се сматра најстаријим хирургом у Русији. Сваке године, ова бака хирург оперише више од 100 особа, због чега је добила награду “За верност професији”.

И сама Левушкина каже да операције понекад потрају дуже од очекиваног тако да она практично нема слободног времена. Она цео дан проводи у болници, а увече код куће предахне уз читање књига окружена мачкама.
Тајна дуговечности, како каже ова симпатична бакица докторка, није никаква посебна тајна – она једе све, а често и плаче и смеје се.

Верност професији дуга 63 године

Левушкина је хирург-проктолог (специјалиста за хемороиде и завршни део дебелог црева) и како наводи, то је једна од најтежих грана хирургије.

“Она сада значи гомилу алата, а раније се све радило рукама. Kада смо добили могућност да специјализујемо проктологију, ја сам се јавила међу првима заинтересована за ту област. Рекла сам начелницима да ћу се прихватити ове специјализације, посебно што тада у Рјазањској области није било хирурга-проктолога”, прича др Левушкина.

Ова бака хирург ради и данас. У клиници где је запослена сви који чекају у реду на операцију, чекају баш ред да се препусте њеном знању и вештини. Њен асистент Владимир Добрињин каже да др Левушкиној никада не бисте дали те године које има.

“Њена рука је и даље стабилна и јака, тако да заједно обавимо око 150 операција годишње. Притом, за последње две године смртност током интервенције је НУЛА. У проктологији се често јављају веома запуштени случајеви, неретко везани са онколошким проблемима, а ипак је одличан показатељ њене стручности и то што је смртност пацијената на самој нули”, наводи др Добрињин.

Зашто ја још увек радим?

“Најпре, зато што је занимљиво победити, излечити…”, одговара ова крепка старица на питање због чега још увек оперише, и додаје: “Заправо, имала сам случајеве чудесних излечења. Једна млада жена, сећам се, имала је ректални тумор већ у фази која се не оперише. Била сам храбра и преузела њен случај, који нико није хтео. Оперисала сам је, а она се опоравила. Од тада је прошло много година, већ су јој и деца одрасла… Ја своју децу немам, никада се нисам удавала, а имам једног нећака који је инвалид и који има седам мачака. Морам да их храним!”

Симпатична докторка каже да се сви питају како она још увек ради у овим годинама.

“Немам други излаз. До краја живота морам да радим и зарађујем. Ево на пример, видим птице на прозору – гладне и чекају да им дам храну, а за то треба зарадити. Осим ових мачака, храним и друге мачке из краја, псе такође… Знам да не могу нахранити све птице, али могу да пробам”, насмејано и прилично философски говори др Левушкина.

 

Извор: Trinixy.ru

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име