Међу најслабијим стварима у свету друштвених односа је истина. То може изгледати као чудна изјава. Међутим, слабост истине су ограничења која јој поставља сама природа. Не може се рећи било шта, нити се икада може претварати да је нешто што није. Та ограничења не деле лажи. Природа лажи је да може попримити било који облик који захтевају предмети њеног убеђивања. „Шта год је потребно“ био би одличан опис природе лажи. Америка троши око 250 милијарди долара годишње на оглашавање. Највећи део тог напора није усмерен на дељење тачних информација – то је стварање жеље. Истина је ретко контролни фактор.
Наши животи могу попримити исти облик – настојање да изградимо идентитет који нам одговара. Мало је забрињавајуће то што је представљена личност мање него истинита. Постали смо пријатни са лажима, све док су то лажи које сами бирамо. Постоји уобичајено искуство које се назива „синдром преваранта“, осећај да се, некако, претварамо да смо неко ко нисмо.
Лажи нарушавају истину . Ако је Бог Истина (као што тврдимо у нашој вери), онда су лажи идолопоклонство, настојање да се подигне истина која није истина Божја. То је чин убиства, нагон да се на месту бића успостави небиће. Живот који је супротан јеванђељу је живот који се заснива на насиљу и лажи. И једно и друго представља ничеанску тврдњу о људској вољи као суверену над свим стварима: оно што се не уклапа биће у складу.
Ненасиље у Христовом животу и учењу је део Његовог постојања као Истине. У Његовој служби нема принуде, нема молбе или реторике. Често су његова учења била параболе које су људе остављале у недоумици (попут света око нас).
Морамо да приметимо од Бога да се Његова воља потврђује међу нама на ненасилан начин без принуде. Иако ће многи пожурити са разним причама у Старом завету, не могу журити са примерима тренутка. Велика зла нашег времена углавном теку неконтролисано. Шта год да можемо да кажемо о хришћанској историји, она није била обележена тешким интервенцијама Божанског деловања, исправљањем и заштитом Његовог народа, или кажњавањем злих. Можемо расправљати о томе да ли их каснија пресуда чека, али чини се да пресуда у садашњем времену јако недостаје. Ми не тврдимо да је Богу свеједно. Уместо тога, поучени смо да је Он стрпљив.
Наравно, постоји велики број хришћана који се држе активног појма Божанске правде у којој Бог на силу покреће историју ка својим жељеним циљевима. Ако су једини доказ који се користи за ту тврдњу приче извучене из Старог завета, добро би било да критичар затражи савремене примере. Прича о нашој планети (нарочито у нашем модерном периоду) би била против такве тврдње. Јер ако Бог користи насиље да постигне своје добре циљеве, лако би могао бити оптужен за неуспех.
Не желим да сугеришем да се Бог некако удаљава од историје – та идеја би била чисти секуларизам и потпуно удаљена од истине. Како Бог улази у историју је сасвим друга ствар. Христово оваплоћење, смрт и васкрсење су примарни примери Божјег присуства и деловања у нашој средини. Он нам је предан изнад тачке смрти – чак и смрти на крсту.
Оног дана када је Христос умро на крсту, нико ко је стајао у Јерусалиму не би приметио да се нешто променило. Да је дошло до земљотреса или других сличних појава, сви би одбацили тако лако као што су то тог дана сами ученици превидели. Па ипак, таква каква је била, сама историја је дошла до свог краја. Коначна реч Божија и тренутак правде су се десили.
Превод Септуагинте Изласка 17:16 постао ми је омиљени стих током година: „Сада је Мојсије саградио олтар и назвао га Господ-Моје-Уточиште; јер тајном руком Господ ратује с Амаликом од колена до колена.” Она прилично прецизно описује природу Божијег дела спасења у свету. Као што је свети Павле приметио, проповед о Крсту је безумље. Указујемо на смрт проповедника који путује на некој удаљеној локацији и проглашавамо је средишњом тачком све креације. И ово је истина.
Ово није само истина, већ је и сама природа истине. Божје дело провиђења, које одржава и усмерава све ствари је „тајно“ дело, по томе што се може уочити или исто тако лако игнорисати. То нема карактер насиља.
Истина има исти карактер. У стању смо да живимо своје животе кроз насиље и лаж, а ни једно ни друго не мења истину. Истина остаје и остаје нетакнута и одговара нам тајном руком. То је само по себи стални доказ Божјег стрпљења и доброте према нама. Да наше насиље и лажи могу да промене истину о стварима, одавно бисмо претворили стварање у сам пакао.
Бог не само да тајном руком ради у свету, већ нас позива на исти начин живота. Христос поткрепљује своје учење о доброти и праштању апелом да будемо као Бог (Лк. 6:36; Мат. 5:45). Ово је пут ка аутентичном постојању, пут ка истини нашег бића.
Питамо младе: „Шта желиш да будеш кад порастеш?“ Питање ће остати са њима током великог дела њихових живота. Наша култура се концентрише на то да „направимо“ нешто од себе, али нуди врло мало или ништа за стварно сазнање истине о себи. Можда је то зато што се таква истина не може претворити у робу.
Такво знање се рађа из стрпљења и пажљивог обраћања пажње на истину онога што лежи око нас. Унутар овога, мислим, постоји темељ радости и захвалности. Природа „оног што заправо јесте“ укључује његову даровитост. То није нешто што смо створили за себе – то је дато. Истовремено, постоји радост која долази када полако схватамо да је оно што нам Бог даје добро, иста доброта коју показује на Крсту.
Толико наше модерне тежње ка „срећи“ састоји се од забаве и других фикција. Оне ствари које за њих немају истинску стварност су пролазне, нужно стварајући анксиозност у празнини њиховог обећања. Насупрот томе, оно што заиста јесте, укључујући истину о нашем сопственом постојању, не може се одузети. Наше изненађење у његовом открићу на крају се доживљава као радост, чудо које долази када сазнамо да је најдубља чежња наших срца заправо истинита и стварна.
Фантастика и фикција, у свом најбољем издању, нису добре јер их је неко створио. Они су добри јер омогућавају да се јасније види шта је Бог створио – нешто што није ни фантазија ни фикција. Такав је наш живот.
Отац Стефан Фримен
Превод редакција Чудо
ancientfaith-com
