Запад није усвојио теолошке импликације које носи источна традиција, због тога је и сликарска техника била у зависности од тварних, физичких закона. На западној слици постоји тзв. једнострано осветљење, које за резултат има сенке, што изражава тварну светлост овог пропадљивог света. Стога можемо констатовати да се у сликарству два подељена хришћанска света најбоље огледа разлика у менталитету вере.
Наиме запад није никада могао да прихвати учење православних о нествореним божанским енергијама у животу Цркве, сходно томе и у сликарству. Кроз три ступња човек постаје икона Божија како Максим Исповедник упућује: прочишћење, просветљење ( фотисмос) и обожење (теозис), а када си икона онда исијаваш и светлост долази изнутра и рефлектује се на спољашњост бића, без потребе за рембрантовским усмереним сценографским осветљењем. Светлост Рембрантовог сликарства је искључиво физикална, соматска, натуралистичка, док је иконографски концепт истока есхатолошке природе и свој извор проналази у нетварној светлости која не зна за сенке и крај, беспочетна и бесконачна.
