Једна девојка је замолила свештеника да дође и да се помоли за здравље њеног болесног оца који је био на постељи. Ушавши у собу, свештеник је приметио столицу поред кревета и помислио је да су се спремали за његов долазак.
Очекивали сте ме? – упита свештеник.
Не, а ко сте ви? – упита га болесни човек.
Ја сам свештеник. Ваша кћерка ме је замолила да се помолим за ваше здравље. Када сам видео празну столицу поред кревета претпоставио сам да сте знали за моју посету.
Ах, да, столица… – рече болесник и настави тихим гласом: – Никоме нисам причао о томе…
Сав живот сам ишао у цркву и тамо сам увек слушао како треба непрестано да се молимо, да молитва човеку даје пуно и да гре његово срце. Но све молитве су ми улазиле на једно ухо а излазиле на друго. Нисам могао да их запамтим, можда и због тога што ме нису дотицале. А потом сам престао да се молим. И тек прије неколико година један добар другар ми је рекао да је молитва просто разговор са Богом. Посаветовао ме је да седнем на једну столицу а на другој да замислим Исуса Христа који седи. Јер Он је рекао: „Ја сам са вама до свршетка света.“ – „А онда Му испричај све што те мучи и пажљиво слушај као што мене сада слушаш,“ – рече ми. Испробао сам и толико ми се то допало, да сам свакодневно по два сата почео да тако чиним. Но, трудио сам се да то не види моја кћерка која би могла помислити да сам полудио.
Свештеник се обрадова за болесника и посаветова га да не престане да води такве разговоре са Богом, затим се помоли за њега, благослови га и оде.
Кроз неколико дана после тог догађаја кћерка је поново дошла и рекла је да јој је отац умро.
Свештеник ју је упитао:
Како се упокојио?
Око два сата поподне отац ме је позвао ближе кревету, – одговорила је девојка. – Рекао ми је да ме веома воли и пољубио ме је. Отишла сам у продавницу а када сам се вратила више није дисао. Но, нешто у његовој смрти ми се чини као чудно. Изгледа да је последњих секунди скупио сву снагу, одмакао се од јастука и пришао ка столици која је била поред његовог кревета и на њу положио главу. Управо тако сам га пронашла. Шта мислите, шта би то могло да значи?!
Дај Боже свакоме такву кончину, – одговорио је свештеник, бришући сузе. – Столица није била празна.
Превод са руског – свештеник Дејан Ђуричић
Парохија Кравичка
