Током последњих неколико година сведоци смо да се све више говори о периоду између 1903. и 1941. године, и да је све већи број романа, али, и серија, и филмова, који обрађују овај део историје Краљивине Србије и касније Краљевине Југославије. Најпре смо гледали филмове и телевизијску серију „Монтевидео“, затим „Швиндлере“ и „Сенке над Балканом“, а ових дана гледамо Љубомира Булајића у улози краља Александра Карађорђевића у Шотриној серији „Александар од Југославије“, написаној по роману Вука Драшковића.
Љубитељи романа наше прве књижевнице Мирјане Јаковљевић, Мир-Јам, могу потврдити да су њени романи једини који су се бавили овим периодом наше историје, а да су приказивали живот обичног, малог човека, његове љубави и страдања То су послератне, топле приче о људима који су после свих страхота морали да живе, да пате и воле, да обрађују земљу и хране децу. Остали писци, мушкарци, углавном су се бавили нашим славним биткама овог доба. А у романима Мир-Јам обрађен је настанак српског грађанског друштва, посебно место жене интелектуалца у оваквом друштву. Код нас су се критичари углавном негативно односили према Мир-Јам, иако је она апсолутни зачетник, пионир женског писања у Југославији. С друге стране, не видим зашто романи сестара Бронте, или Перл Бак имају већу вредност од романа Мирјане Јаковљевић.
Било како било, овде ћемо кроз причу о такозваном царинском рату видети какав је однос тадашње државе, односно Краљевине Србије, био према српском сељаку, узгајивачу стоке.
- године, 12. јануара, прекинути су преговори између Аустроугарске и Краљевине Србије око успостављања новог трговинског споразума између ове две земље. Након што наша влада није желела да потпише неповољни трговински споразум са Хабзбурзима, Аустријанци су одговорили тако што су забранили увоз робе из Краљевине Србије. Овај догађај назива се царински, или свињски рат, јер је Србија углавном у Аустрију извозила пољопривредне производе, пре свега свиње и стоку.
Нешто слично десило се и одмах после Берлинског конгреса, када су Хабзбурзи намеравали да у пракси спроведу монопол над извозом у Краљевини Србији, што је спречио српски председник владе Јован Ристић. Он је сматрао да је сада Краљевина Србија независна и међународно призната држава и да може да преговара са Аустроугарском на равној основи, на шта су Аустријанци одговорили ембаргом на робу из Србије, те је краљ Милан распустио владу и разрешио Јована Ристића дужности.
Након што је нестало политичког утицаја Аустроугарске у Краљевини Србији, остао је још само економски утицај, економска зависност, па су Хабзбурзи сматрали да претње и уцене из 1879. године могу поновити и 1906.
То, наравно, није било могуће.
Овај рат оставио је далекосежне последице и на Краљевину Србију и на Хабсбуршку монархију али и на целу Европу, јер је био својеврсни, економски увод у Први светски рат. Иако то није био рат вођен оружјем, већ финансијски рат, био је рат за нашу економску независност.
Народна радикална странка, најјача српска парламентарна странка предвођена Николом Пашићем, осетила је политички тренутак у коме се Србија може изборити за финансијску самосталност и независност.
Царинском рату је претходио споразум који је Краљевина Србија потписала са Бугарском о међусобној трговини и укидању царина. То су Аустријанци схватили као атак на монопол који су они имали у трговинској сарадњи са Краљевином Србијом. На ове мере Аустроугарске, наша влада је одговорила тако што је забранила увоз робе на којој су Аустријанци имали монопол, као што су били шећер и шпиритус.
Уговор о изградњи железнице Београд – Ниш је био толико неповољан да је Пашић рекао да нам се више исплати да поред аустроугарске пруге коју су они градили у нашој земљи, направимо нашу, него да им плаћамо рате кредита.
Као што смо већ напоменули, још од 1900. године и женидбе Александра Обреновића, Краљевина Србија је покушавала да се окрене Русији. Влада Краљевине Србије још је 1904. покушала да склопи уговоре за набавку оружја са француским „Шнајдером“ и немачким „Крупом“. Аустрија није одустала од своје експанзионистичке политике према Краљевини Србији. Искористивши уговор о трговини који смо потписали још 1892, наметнула нам је топове које је производила у фабрици „Шкода“.
Доласком на власт Карађорђевића, Краљевина Србија се спремала за рат за ослобођење Старе Србије, тако да је спроведено низ припрема. Прва припрема је била набавка оружја. Цена оружја била је велика и три земље: Аустроугарска, Француска и Немачка, које су производиле оружје, нудиле су нам кредите за куповину, под условом да оружје набавимо у њиховим фабрикама.
Тако је у неколико наврата Краљевина Србија покушала да се отресе погубног утицаја политике Хабзбурга. Царински или свињски рат био је само врхунац ових покушаја. У једном тренутку су се чак и српски трговци блиски краљу, супротставили тежњи Пашића и владе да се зајам од 110 милиона франака узме од Француза. Пашић је оптужен у скупштини да се уградио у цену оружја, да је уговор са Французима политички, и самим тим неповољан за Србију, и да није склопљен тако да камате буду најмање могуће, већ само у циљу да се Краљевина Србија ослободи зависности од Аустроугарске. Краљ Петар расписује изборе, те пада влада Николе Пашића. На изборима побеђује, (једним посланичким местом више), Самостална радикална странка (најјача странка у Краљевини Србији, Радикална странка се у једном тренутку поделила на две фракције, Самосталну радикалну странку и Народну радикалну странку, Николе Пашића – да ли вам је таква ситуација однекуд позната?). После избора скупштина одбацује споразум Пашића са француском фирмом о набавци оружја и Србија потписује зајам са белгијском фирмом иза које су стајали бечки финансијери.
Јаки финансијски лобији у Краљивини Србији су још увек били наклоњени Аустроугарској. Још од Берлинског конгреса и тајног споразума, Аустроугарска нам се наметнула као најзначајнији, често и једини трговински партнер, а наши људи, школовани у Аустроугарској, који су у Краљевини Србији заузимали највише позиције, увек су лобирали за хабзбуршке интересе.
Аустроугарска је 1906. забранила увоз, али и превоз живине, стоке, пољопривредних производа, а Краљевина Србија је узвратила истом мером. Међутим, реације европских земаља уопште нису биле онакве какве је Аустроугарска очекивала, и Србија из царинског рата излази као победник. Наиме, Бугарска одбија да раскине уговор са Краљевином Србијом. Наши политичари и привредници успевају да се снађу у новим околностима. Уместо Аустроугарске која је до царинског рата куповала 88% робе произведене у Србији, (по неким изворима нешто мање, око 86%) изгубила је примат, а Србија је почела да извози у Немачку, Швајцарску, Француску, Енглеску, Турску и Бугарску, па чак и у Египат, тако да је у свакој години царинског рата, биланс извоза био већи у односу на увоз за близу 30 милијарди динара, а буџет Краљевине Србије се готово утростручио.
Влада Краљевине Србије, али и српски привредници, реаговали су брзо, чак изузетно брзо и за данашње услове. Склопили су низ уговора који су им омогућили трговину и извоз, обезбедили су транспорт робе, складишта у лукама, лучки претовар, отворили су трговинска представништва у најзначајнијим европским градовима, чак је вршена и нека врста рекламе, маркетинга, односно препорука наше робе у иностранству.
Још једном се показало да је излазак из економске кризе могућ једино улагањем у сопствену привреду, како у пољопривреду, тако и у индустрију. Краљевина Србија је помагала извозницима тако што их је удруживала у задруге и конзорцијуме извозника.
Наш извоз у Немачку се увећао десет пута у односу на 1905. и време пре царинског рата, а извоз у Белгију чак двадесет пута. Са Великом Британијом пре царинског рата трговина није постојала, а 1907. је износила је око четрдесет хиљада фунти. Пошто је било јако тешко извозити живу стоку Дунавом, и пругом до Ниша, и даље на југ до Солуна, широм Краљевине Србије отваране су кланице, што је резултирало потребом за већим бројем запослених, као и за већим бројем предузећа. Пре Мајског преврата Краљевина Србија је имала испод сто предузећа, већ 1910. године имала је 430 предузећа. Са четири хиљаде запослених радника, дошли смо на шеснаест хиљада – Британци и Французи су отварали руднике у Краљевини Србији
Најзад су Аустријанци попустили и допустили увоз извесног броја крупне стоке у Хабзбуршку монархију, што је опет нама изузетно одговарало. Можда би се царински рат овде и завршио да се није десила анексија Босне и Херцеговине која је заувек онемогућила економска сарадњу Аустроугарске и Србије.
Свештеник Стеван Стефановић
