Имам кћи, жену, мајку, сестру, растао сам са две баке…
И из тог мог личног, скромног, животног искуства могу рећи да је за мене осми март дан који понижава жене.
Наиме, сваки дан треба посветити женама, а не само осми март, један дан у години.
У то име, данас нећу говорити о правима жена, нити о мојој теорији да су данас жене далеко угроженије и далеко са мањим правима у односу на жене са почетка века…
Данас ћу говорити о Великим Српским Глумицама, уметницама које су оставиле траг у нашем свету, и тако нас задужиле.
Док гледамо филмове или позоришне представе, готово и да не примећујемо колико више има мушких ликова него женских, и на великом платну и на даскама које живот значе…
Недавно је урађена анализа у вези са холивудским филмовима која је показала да жене имају много мање текста него мушкарци. Просечно, мушкарци на филму изговоре два и по пута више речи од жена. Такође, анализом првих десет филмова са листе Академије, установљено је када би се из филмова потпуно уклонили женски ликови, да би се радња променила веома мало или да промена не би било уопште (реч је о филмовима Грађанин Кејн, Кум, Разјарени бик, Таксиста, Шиндлерова листа, Зелена миља…)
Штавише, можемо закључити да је глумачки позив једно од занимања у којима су жене најпотцењеније.
У Холивуду, за глумице средњих година готово и да нема посла, јер једноставно нема их у сценаријима. Пише се за младе и атрактивне глумице или за жене у старијим годинама… Pоџер Мур је једном приликом изјавио да је дефинитивно одустао од улоге Џејмса Бонда јер су му партнерке на сету могле по годинама бити и унуке. Он је тада увелико био у педесетим, а Бондове девојке су често имале и испод двадесет…
Данас ћу, дакле, говорити о десетак глумица који су, по мом мишљењу, обележиле првих стотину година српског филма:
За десето место, ове моје скромне листе предлажем Доли Бел, Љиљану Благојевић…
Љиљана још као студент глуме игра у филму Бошко Буха и Живот је леп, и у серији Салаш у Малом Риту, а прву главну улогу остварила је у првом филму Емира Кустурице: Сјећаш ли се Доли Бел. Овај филм је награђен Златним лавом на фестивалу у Венецији. Кустурица је својим првим филмом направио синтезу прашке филмске академије коју је управо завршио и италијанске школе реализма, коју најбоље репрезентује Фелини.
Након Доли Бел глуми у још педесетак филмова. Добитник је готово свих награда које се додељују за улоге на филму, телевизији и позоришту, њих седамнаест…
Одмах после Доли Бел, током осамдесетих остварила је још тридесет улога на филму и телевизији, најупечатљивија је била као докторка Ана у серији Докторка на селу. Снимала је са музичарем и певачем Томом Здравковићем, који је писао музику за серију и одиграо епизодну улогу. Тома је фасциниран младом глумицом написао своју најлепшу песму: За Љиљану.
Дакле, Љиљана из песме Томе Здравковића није жена измишљеног доктора из Бјелогрлићевог филма, већ права жива жена Љиљана Благојевић. И сама ова чињеница, била је, бар за мене, довољна да са њом започнем ову листу.
У првој сезони Бољег живота глумила је Бранку, једну од главних женских улога у серији.
Деведесетих је играла краљицу Драгу Машин у телевизијској серији Крај династије Обреновић, као и у серији Полицајац са Петловог брда, за то време играла је преко шесдесет улога у позоришту, у Чеховљевом Галебу, Ђенералу Милану Недићу, Неспоразуму Камија, Прљавим рукама Жан Пол Сартра, Ожалошћеној породици Бранислава Нушића… 1996. постала је првакиња драме у Народном позоришту у Београду.
Током двехиљадитих игра поново у филму Емира Кустурице, овај пут у филму Завет из 2007, у серијама Горки плодови, Будва на пјену од мора и Мирис кише на Балкану…
За девето место ове моје скромне листе предлажем Вишњу са Ташмајдана, Неду Арнерић. Неда је била прва глумица тинејџ- звезда у бившој Југославији, са само тринаест година играла је у филму Сан који потписује Пуриша Ђорђевић 1966. године, а 1968. била је Вишња на Ташмајдану са шеснаест година.
Више пута је проглашавана најлепшом женом Југославије, у том периоду 1969. до 1974. игра у петнаест филмова, глуми Ирину у Уклети смо, Ирина, Јагоду у Сутјесци, Неду у позоришној представи Образ уз Образ, Јелену у Ужичкој републици, и опет Неду у серији Валтер брани Сарајево, снимљеној на основу култног филма Хајрудина Крвавца.
У серији Грлом у Јагоде глуми Снежану, игра епизодну улогу девојке без места за преноћиште у филму Дејана Караклајића из 1977: Љубавни живот Будимира Трајковића и Анку у ТВ драми Госпођа министарка из 1978.
Данас је вероватно најпознатија као млада из најбољег југословенског филма Ко то тамо пева, Слободана Шијана, а по тексту Душана Ковачевића.
Током осамдесетих, играла је у серији Приче из мајсторске радионице, филмовима Рад на одређено време и Мој тата на одређено време, одиграла је улогу библиотекарке Оље Мирановски у ванвременском остварењу Горана Паскаљевића, а по сценарију Гордана Михића Варљиво лето 68. Затим, глумила је и у филмовима: Тајванска канаста, играла рибарицу у Боју на Косову и попадију у филму Време чуда.
Током деведесетих одиграла је преко 400 пута секретарицу Марту у позоришној представи Професионалац Душана Ковачевића у Звездара театру. У Метли без дршке играла је Златкову маму, у Полицајцу са Петловог брда једну од жена Љубише Самарџића, Наталију у Три карте за Холивуд, још и у филмовима Оригинал фалсификата, Обрачун у казино кабареу, Пун месец над Београдом, Биће боље, Небеска удица, Точкови…
Током двехиљадитих играла је у филмовима: Наташа, Најбоље године, Неки нови клинци, серији Наша мала клиника, филму Није он такав и За краља и отаџбину. Своју последњу улогу – Фриду, одиграла је у филму Није све као што изгледа.
Неда је била жена ванвременске лепоте и харизме. Пленила је лепотом, талентом и шармом. Обележила је читаву једну еру кинематографије српског и југословенског филма глумећи углавном фаталне жене и лепотице.
На осмом месту листе оставио сам Ружицу Сокић, која је место на листи најбољих српских и југословенских глумица заслужила одигравши преко 180 улога у филмовима, ТВ филмовима, ТВ серијама, и кратким филмовима… На оваквој филмографији завидели би јој и глумци јачег пола… Ружица је глумила још у својим раним двадесетим, односно у педесетим годинама прошлог века, у филму Суботом увече, ТВ филму Лажа и паралажа и Новела од Станца.
Шездесете јој доносе популарност широм Југославије, појављује се у филму Звиждук у осам, у култном остварењу југословенске кинематографије Марш на Дрину, у филму Кад будем мртав и бео, првом српском црноталасном филму, комедији Бранка Человића: Боксери иду у рај, у филму Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ-а Душана Макавејева, ТВ филмовима Народни посланик и Сумњиво лице.
Током седамдесетих Ружицу смо гледали у филму Развојни пут Боре Шнајдера, у филму Жута, Владимира Тадеја, опет по сценарију Гордана Михића који је на неки начин и обележио њену каријеру, односно одредио правац у којима ће се развијати њене наредне улоге. Играла је Миру у Ужичкој републици, наставницу у серији Бабино унуче, жену удовицу у Чувару плаже у зимском периоду, професорку географије и кондуктерку у филму Није него. Први пут била је Живка министарка у ТВ драми Госпођа министарка 1978.
Током осамдесетих је играла у серијијама Врућ ветар и Војници, а 1982. године је први пут била Персида у Тесној кожи I, серији филмова које су, такође, обележиле њену каријеру. Тада глуми и у телевизијским адаптацијама Нушићевих драма, Др и Мистер Долар. Била је Кижина мајка у Балу на води, Ружа у Жикиној донастији, глумица у филму Већ виђено, госпођа Петерс у Роману о Лондону, Госпава у Чуду у Шаргану…
Деведесете су такође биле плодне године за Ружицу Сокић. Током ратова за југословенско наслеђе, инфлација и санкција, телевизијска и филмска продукција у Србији стагнирале су у односу на осамдесете.
Више нисмо имали државу која би била у стању да сними филмове који продукцијски изгледају као бродвејски филмови, попут филма Љубав и мода, или ратне спектакле попут Сутјеске, Марша на Дрину, Битке на Неретви, или акционог спектакла какви су били Отписани. Деведесетих су снимани јефтинији филмови и ТВ серије, у којима је опет, парадоксално, дошла до изражаја сва раскош талената нашег народа, уметничког, талената глумаца, редитеља, сценариста…
Тако је снимљена и серија која је обележила деведесете, серија сценаристе и писца Синише Павића – Срећни људи, на коју ћу се у овом тексту врачати бар неколико пута.
Ружица Сокић је у Срећним људима играла Велиборку, Вецу из «Ранча проклетих» са муштиклом у руци, муштиклом коју будући да је непушач, никада није заиста користила.
Још, глумила је у филму Пун месец над Београдом, Танго Аргентино, Тамна је ноћ, Оригинал фалсификата, у серијама Полицајац са Петловог брда, Горе Доле, ТВ драмама Покојник и Покондирена тиква…
Током двехиљадитих игра у филму Зона Замфирова, ТВ серијама Јелена, Љубав, навика, паника, Наша мала клиника, Горки плодови, Куку Васа, те у Шотриним Грех њене маме и Непобедиво срце. 2014. игра у последњем, никад завршеном наставку Тесне коже 5, коју је снимала продукција без учествовања Павића а са свим ликовима и глумцима из оригиналне Тесне коже, насупрот Белој лађи која се снимала и емитовала у исто време. Међутим, због финансијских проблема, снимање је прекинуто, након само двадесетак дана, и никад није настављено због смрти глумца Николе Симића.
Своју последњу филмску ролу Ружица Сокић је одиграла у филму Синише Галића Отворени кавез.
Ружица је живела своје улоге, буквално, у правом смислу речи. Живела је кроз филмске хероине, живела је на даскама. Толико уверљиво, да често и по својим сопственим речима није умела да раздвоји стварни живот од сцене…
Таква је то уметница била.
На седмом месту листе налази се Оливера Марковић.
Према анкети вечерњих новости, Оливера се налази на трећем месту највећих српских глумица двадесетог века. Више од сто пута појавила се на филму и готов педесет пута у ТВ серијама за шездесет година активне глумачке каријере.
- у копродукцији са Совјетима снимљен је филм У планинама Југославије, где игра своју прву епизодну улогу са непуном 21 годином. У међувремену студирала је и Историју уметности а дипломирала је на Академији за позоришну уметност…
Осим глуме Оливера је и певала, и то јако добро. Педесетих и шездесетих година, осим као глумица, била је популарна и као певачица руских романси… Пре улоге Банетове мајке у серији Грлом у јагоде из 1976, Оливера је већ одиграла преко седамдесет улога, главних и епизодних, у филмовима ТВ серијама и ТВ филмовима…
Такође, била је незаобилазна и осамдесетих, глуми у филму Мајстори, мајстори, Петријин венац, Рад на одређено време, Идемо даље, Развод на одређено време, Последњи круг у Монци, Сабирни центар…
Ипак, свој најзначајније улоге остварује у филму и серији Балкан експрес, где глуми тетку, у Бољем животу где глуми Бубу ташту професора Терминатора и у наставку: жену магистра Ђорђевића.
Деведесетих је управница дома у серији Заборављени, игра тетку у четвртом наставку Тесне коже, баку у филму Тито и ја, тетка Босу у Булевару револуције, и у Полицајцу са Петловог брда, Рахну у Урнебесној трагедији. Затим незаборавну комшиницу Ангелину у једној од најбољих српских серији Отворена врата, па мајку мафијаша Озрена Солдатовића у Срећним људима.
Током двехиљадитих, појављује се опет у серији Синише Павића Породично благо, као Листерова ташта, игра у серији Сељаци, филмовима: Мртав ладан, Кордон, Мали свет, те у серији Кошаркаши.
За то време одиграла је преко сто педесет улога у Београдском драмском позоришту, у представама Лову на вештице, Артура Милера, Мајка храброст Бертолта Брехта, Мачка на усијаном лименом крову Тенеси Вилијама, Пигмалиону Бербарда Шоа…
Њен син Горан Марковић (Специјално васпитање, Национална класа, Мајстори, мајстори, Вариола вера, Сабирни центар, Тито и ја…) посветио јој је филм Турнеја.
За шесто место листе предлажем глумицу коју сам без трунке кајања могао да поставим и на прво место, без да ико замери, Милену Дравић, истинску хероину нашег филма.
Милена је рођена у Београду, на Дорћолу, прекопута Цркве Светог Александра невског. Ипак, први пут снима у Сарајеву. Словеначки редитељ Франтишеп Чап даје Милени улогу у свом филму Врата остају отворена, у продукцији Босна филма. Снимају током лета 1958, а филм је угледао светлост дана почетком 1959.
Већ 1962. снима филмове Прекобројна и Козару. Током шездесетих појавила се у готово четрдесет филмова, од којих је најупечатљивију ролу имала у партизанском спектаклу Битка на Неретви, Вељка Булајића, најскупљим филмом снимљеном у СФРЈ. Те 1969. био је номинован за Оскара, раме уз раме са Орсоном Велсом и Јулом Бринером.
Током седамдесетих снима серију Образ уз образ, заједно са својим трећим супругом Драганом Николићем, где су се у свакој од епизода као гости појављивале најпопуларније ТВ звезде Југосавије: Чкаља, Седморица младих, Ђорђе Балашевић, Мија Алексић…
У филму Љубавни живот Будимира Трајковића први пут игра уз Љубишу Самарџића и овај тандем постаје најпопуларнији у југословенским, питким љубавним комедијама. Милена и Љубиша снимили су касније и Рад на одређено време, Није лако с мушкарцима, Моја тата на одређено време, Развод на одређено време…
Игра у филму Живот је леп, Лулу у Повратку отписаних, Борку у Извињавамо се, много се извињавамо, Наду у филму Човек са четири ноге, Мишелову жену у Уни Мома Капора, Велиславу у Боју на Косову.
Овде ми је важно да напоменем улогу учитељице коју је Милена Дравић остварила у ТВ серији за децу Приче из Непричаве, уз Зорана Радмиловића. Када данас људи говоре да живимо у кризи извођача, и да једноставно нема тако квалитетних глумаца као раније, је их подсетим на Приче из Непричаве. Замислите да данас текст у дечијем играном и образованом програму говоре двоје најпопуларнијих глумаца Милош Биковић и Слобода Мићаловић, као што су у серији Приче из Непричаве играли Милена и Зоран Радмиловић. Свакако би та дечија серија била најгледанија. Дакле, и данас има подједнако квалитетних глумаца, ми једноставно живимо у времену кризе аутора.
Током деведесетих Милена снима још једну предивну дечију серију, Милена је комшиница Душица са шненклама у Метли без дршке.
Деведесетих, и Драган и Милена, мање су снимали, будући да су били отворени противници режима Слободана Милошевића, опет, Милена глуми у серијалу филмова о Секули са Батом Живојиновићем и Радошем Бајићем, те у серији Полицајац са Петловог брда, и глуми епизодну улогу у филму Буре барута.
Током двехиљадитих, глуми у филмовима Бумеранг и Небеска удица, Ташану у Зони Замфировој, комшиницу у серији Мјешовити брак, Ему у филмској адаптацији једне од најпопуларнијих дечијих књига Аги и Ема, поново се појављује у Позоришту у кући, овај пут као мајка Вукосава, те у серији Луд, збуњен, нормалан.
Игра директорицу банке у најдужој српској серији Село гори а баба се чешља, епизодну улогу тетка Славке у филму Срђана Драгојевића а по сценарију Душана Ковачевића: Свети Георгије убија Аждаху, и у ТВ серијама Синђелићи, Шесто чуло и Комшије...
Највише проблема сам имао на половини ове листе. Наиме, српска и југословенска кинематографија, позориште и филм, постојали су и пре Другог светског рата. Од многих српских предратних глумица желео сам да изаберем једну и поставим је символично на половину ове листе.
Најпре сам сматрао да место на овој листи заслужује Љубинка Бобић, фам-фатал, предратног Београда, жена коју су волели и Милош Црњански, и Влада Рибникар, директор Политике. Била је Марлен Дитрих и Мерлин Монро у једној жени. Гестапоу је у лице рекла да не жели да засмејава официре док њен народ гладује, те је читав рат провела у пуком сиромаштву. После рата играла је Нушићеву Госпођу министарку и била најбоље оцењена Живка министарка од стране позоришне критике до данас. Ипак, већина нас је се сећа као попадије Сиде из прве ТВ екранизације Попа Ћире и попа Спире, Стевана Сремца, ког је сматрала за најбољег српског писца.
Место на овој листи заслужиле су и предратне хероине позоришта: Перса Павловић која је још 1880. глумила у Народном позоришту, а играла је и у првом српском играном филму: Живот и дело бесмртног Вожда Карађорђа из 1911. чича Илије Стојановића, затим Теодора Арсеновић, пионир опере Народног позоришта и најпознатија предратна Коштана; Невенка Микулић, предратна позоришна глумица, коју памтимо по другој попадији Перси из Попа Ћире и поп Спире из 1957; Марица Поповић, која је играла у немом филму, комедији из 1923. Качаци у Топчидеру, или Олга Ивановић, коју памтимо као Снежану Николајевић у оригиналном Позоришту у кући.
Ипак, за пето мсто ове моје скромне листе предлажем најпознатију предратну српску глумицу и оригиналну Живку министарку, жену због које је Нушић и написао Госпођу министарку: Жанку Стокић…
Жанка је била жена трагичне, али и филмске судбине. Рано остаје без оца, мајка јој се брзо преудала, те Жанка са само 14 година одлучује да се уда и побегне од куће. Убрзо бежи и од мужа да би се придружила позоришној трупи. Муж ју је батинама вратио кући први пут, други пут већ није могао јер је Жанку заштитио глумац Александар Гавриловић касније њена велика љубав.
Жанка глуми већ 1902. године у позоришној представи Брачне ноћи. Од тада је одиграла стотине представа током пуних четрдесет година у позориштима широм Србије и Југославије, али и у Будимпешти, Бечу, Кракову, Прагу и Софији…
За то време, снимила је само један филм, неми филм Грешници без греха који је режирао Коста Новаковић 1930. године
Премијерно је играла за њу написану Госпођу министарку 25. маја 1929. године, и од тада до 1941. одиграла ју је пеко две стотине пута. Пред извођење стоте представе Госпође министарке сам Нушић је писао Жанки: Режими и кризе пролазе и могу се мењати,а Ви остајете министарка заувек…
Време је проводила у кафани Три шешира у Скадарлији, живећи боемским животом, што је остављало велике последице на њено и овако крхко здравље. Током рата глумила је активно у пет глумачких трупа, али и на Радио Београду, где је учествовала у радио емисијама које су ишле непосредно после објаве Немачке ратне команде, због чега је после рата осуђена од стране партизанске власти.
Народни суд осудио је Жанку као злочинца, била је осуђена на осам година губитка националне части. Није јој био додељен бранилац чак ни по службеној дужности. Бранила се да је током рата у својим становима крила брата Моше Пијаде, београдског Јеврејина Самуила, али и самог Кочу Поповића, партизанског генерала и ратног хероја, што јој није помогло. Позивала се на то да и они сами могу да посведоче као и више десетина сведока који су са тим били упознати.
Одређено јој је да чисти улице. За Жанку се у највећој мери заузео Бојан Ступица, који је успео да издејствује код нових власти да се Жанки Стокић понуди посао у новоформираном Југословенском драмском позоришту. Међутим, чувши ове речи, да ће можда бити помилована, Жанкино велико срце и уметничка, нежна душа нису издржали, само након три дана, Жанка је умрла…
Народ је у великим поворкама испратио велику глумицу, њен скромни сандук на воловским колима био је прекривен цвећем, а река људи пратила је спровод од болнице до Топчидерског гробља….
Људи су чак и клечали на улици из поштовања према последњој дами предратног Београда…
Жанка још живи у нашој, ако смем тако да кажем, поп култури. Снимљена је ТВ драма, у којој Жанку Стокић глуми Светлана Бојковић 1991. године, у којој су описани суђење и последњи дани живота славне глумице.
Највише залагањем Мире Ступице од 2003. године глумицама се додељује награда за животно дело која се сматра најзначајнијом наградом за достигнућа на филму и позоришту која носи име Жанке Стокић
- године одлуком Окружног суда у Београду, Жанка Стокић је рехабилитована. Суд је утврдио да као радник Народног позоришта, није била политички активна и да је казна на коју је била осуђена била донета политички и идеолошки.
За четврто место предлажем Миру Ступцу, чија се прича некако спонтано надовезује на причу о Жанки Стокић. Будући да је била сведок дешавања и неправедне осуде прве Госпође министарке, тада двадесет четворогодишња Мира се, по сопственим речима, заклела да ће ту неправду кад тад исправити, што је символично и урадила установивши Награду Жанка Стокић.
Мирослава Ступица, рођена је као Тодоровић, иначе она је старија сестра глумцу Бори Тодоровићу и тетка Срђану Жики Тодоровићу. Мира 1941. почиње да ради у Народном позоришту. Играла је у преко педесет филмова и у преко две стотине позоришних представа, углавном у Народном и Југословенском драмском позоришту.
Сусрет са Бојаном Ступицом, свестраним уметником, архитектом по образовању, а позоришним редитељем по занимању, представља вероватно најважнији тренутак њене каријере. Бојан препознаје њен таленат и као управник позоришта (уметнички руководилац) даје јој шансу у класичном репертоару, што Мира итекако користи. Глумила је у делима Бернарда Шоа, Нушића, Брехта, Пирандела, али и тада популарног Држића. Бојан и Мира били су у браку све до смрти Бојана Ступице 1970. године.
Као удовица Мира се поново удаје за политичара, Цвјетина Мијатовића који је у једном тренутку био и председник Председништва Југославије.
Богату филмску каријеру започела је филмом Бакоња Фра Брне из 1951. а завршила је у филму Турнеја Горана Марковића из 2011. Мени најдража новија улога Мире Ступице је улога Кристине у серији Отворена врата.
До данас, међу колегама и филмским радницима Мира Ступица се сматра највећом српском и југословенском глумицом.
За треће место предлажем Светлану Бојковић.
Цеца дебитује на филму 1967. у ТВ филму Једног дана мој Јамеле и активна је до данас, снимила је преко седамдесет филмова и тешко је побројати најважније, овде ћу истакнути оне који су познатији савременој публици: Пас који је волео возове, Вуковар једна прича, Птице које не полете, Буре барута, Зона Замфирова, Шејтанов ратник…
Међутим, њену каријеру су више него филм обележиле серије. Игра у серијама: Првокласни хаос, Куда иду дивље свиње, Наше приредбе, Велики Проналазач, Димитрије Туцовић, Фрка, Отписани, Повратак отписаних, Полицајац са Петловог брда, Мјешовити брак, Позориште у кући, Горки плодови, Породично благо, Улица липа, Оно као љубав, Село гори а баба се чешља, Луд, збуњен, нормалан, Синђелићи, Санта Марија де ла Салуте, Мочвара, Викенд са ћалетом, Породица, Јунаци нашег доба… само да је одиграла у овим серијама, апсолутно би било довољно да буде позиционирана овако високо на листи, међутим Цеца Бојковић је одиграла две своје животне улоге у серијама Синише Павића, Емилију Попадић у Бољем животу и сестру Антонију у Срећним људима, опростите ГЛАВНУ сестру Антонију у Срећним људима.
Данас је погледајте у филму Бољи живот, који ће бити готово сигурно репризиран на неком од канала, како говори свом партнеру Марку Николићу, Гиги Моравцу, пред осмомартовски пут у Солун: Путуј сам, вођо, са својим крвавим транспортом!
Светлану Бојковић још увек идентификују са Емилијом Попадић, јер је Цеца буквално удахнула живот овом лику, међутим, улога сестре Антоније у Срећним људима сматра се ремек делом домаћег глумишта.
Као што су Стеву Жигона пљували на улици када је играо мајора Кригера, тако није било човека у Србији који није мрзео сестру Антонију и навијао за њеног симпатичног зета.
Данас, Цеца је и политички и друштвено активна, жена је која устаје на сваку неправду, и зато је и уметнички и животно узор свакој младој жени код нас.
За друго место ове листе предлажем Миру Бањац, најбољу новосадску глумицу…
Читајући сенарио за Балашевићев филм: Као Рани Мраз, Мира му је рекла: Ђоле, али овде нема ништа за мене. Балашевић јој је одговорио: Мислим да има, ако се ти слажеш… И предложио јој да игра – скелеџију…
Тако у играној верзији приче о Васи Ладачком, у уводној сцени, Пеђу Бјелца (из Харија Потера) преко Дунава превози мушкобањасти скелеџија: Мира Бањац…
Као што су Милену Дравић обележиле улоге са Љубишом Самарџићем, тако су Миру Бањац обележиле улоге супруге Данила Бате Стојковића.
Са Батом игра у филму Чувар плаже у зимском периоду, Варљивом лету, у Балканском шпијуну (улога Данице Чворовић сматра се, оценом филмске критике, најбољом женском улогом у српској кинематографији)…
Мира је шездесетих година играла у Српском народном позоришту у Новом Саду, седамдесетих глуми у преко четрдесет филмова, често је бриљирала и у епизодним улогама и та особина је прати и до данас. У серији Камионџије игра стрину Цану, те се појављује у Позоришту у кући. Чувар плаже у зимском периоду, где игра главну улогу јој доноси популарност широм Југославије.
Играјући уз Бату Стојковића, често су се свађали, будући да је Бата био тежак за сарадњу и перфекциониста. Ипак, сваки пут, дан после свађа, Бата се извињавао Мири, поклањао јој цвеће и бомбоњере и молио је да му опрости…
Игра сервирку у филму Мајстори, мајстори, Фиргину вереницу у серији Врућ ветар, мајку у Кустуричином Сјећаш ли се Доли Бел, Секретарицу у Човек са четири ноге, управницу нудистичке плаже у Лепоти порока, Иконију у Чуду у Шаргану, тетка Десу у Метли без дршке, Данкову мајку у серији Заборављени…
Играла је уз најбоље српске глумце. У Атељеу 212 (названом тако по соби у Лондону у којој је рођен југословенски принц престолонаследник Александар II у егзилу и која је за ту прилику проглашена територијом Југославије), глумила је са својим најбољим пријатељима: Миром Траиловић, Ташком Начићем, Ружицом Сокић, а највише са Зораном Радмиловићем.
За Радмиловића је говорила да је ван сцене био превише затворен у себе, док је на сцени пленио харизмом. Позоришну представу Радован Трећи одиграли су 299 пута, Мира је играла ћерку Радована Трећег, возача камиона… Јубиларна 250 представа снимљена је на ВХС касети, те је тако дошла до нас, ипак по речима саме Мире, ово није била ни близу њиховог најбољег извођења. И то је у ствари и драж позоришта, свака представа је јединствена и не може се поновити…
Са Зораном Радмиловићем је играла и у Причама из мајсторске радионице, где му је глумила супругу
Деведесетих игра у хорор ТВ филму Свето место, у филму Вуковар једна прича, Вељину мајку у Драгојевићевом филму Лепа села лепо горе, кућну помоћницу Кају у серији Горе, доле и Нану Хокмету у Ножу…
Током двехиљадитих глуми врачарицу Роску у серијама Синише Павића и главну улогу у спектаклу Вратиће се роде, где је маестрално одиграла бака Ружу. Појављује се у епизодним улогама у Потери за срећком, серијама Стижу долари, Мјешовити брак, Љубав, навика паника, Синђелићи, Војна академија, Јагодићи, Адвокадо, Феликс, а и у филмовима Промени ме и Атомски здесна.
Ове године игра у серији у продукцији ТВ Пинка Закопане тајне…
Сада ћемо направити кратку паузу, пре него што предложим прво место. Исписаћу оно што се у енглеском говорном подрују зове: honorable mention, a што би у преводу на српски значило у част споменути. Реч је наравно, о оним глумицима који нису на листи, а било би их лепо поменути, а то су пре свих: Олга Одановић Радио Милева, бака из Лета кад сам научила да летим и Златана из Село гори…. која је сада на свом глумачком врхунцу и од које тек очекујем велике улоге, Тању Бошковић, Секу Саблић. Аницу Добру, Бранку Катић, феноменалну Весну Тривалић, Слободу Мићаловић, Наташу Нинковић…
Најбоља српска и југословенска глумица је Радмила Савићевић.
Док за Цецу Бојковић, Љиљану Благојевић и посебно за Неду Арнерић можемо рећи да су у својим тридесетим годинама биле најлепше жене Југославије, фаталне лепотице и филмске заводнице, за Радмилу Савићевић можемо рећи да је и у својим тридесетим играла баке.
У оригиналном Позоришту у кући из 1972. глуми мајка Вуку, мајку главног јунака Рође, са само четрдесет и пет година, а Ђуза Стојиљковић, који јој игра сина, је само три године млађи од ње.
- се први пут појављује на филму, у филму Миа и Микица, где први пут игра уз Ђузу Стојиљковића…. У филму Вишња са Ташмајдана игра разредног старешну 1968. Игра у Дипломцима, Камионџијама, серији Бабино унуче, филму Горана Марковића Специјално васпитање, у серији Врућ ветар игра Шурдину бабу, баба Симку у Докторки на селу, појављује се у Причама из Непричаве, у филму Давитељ против давитеља, ТВ серији Војници, филмовима Време чуда, Обрачун у Казино кабареу, те секретарицу Гиге Моравца у Бољем животу.
Онда долази улога због које сам је ставио на прво место ове листе, улога баба Риске у серији Срећни људи. Рећи ћете ми да има много бољих и упечатљивијих женских улога, Светалана Бојковић као Жанка Стокић или Мира Бањац као Даница Чворовић, можда…
У серији Срећни људи, Радмила Савићевић је постављена као Марлон Брандо.
Односно постављена је у серији на оно место, на коме је Марлон Брандо у филму Кум. Наш Марлон Брандо је жена, Радмила Савићевић, глумица и инстинска хероина наше кинематографије.
И то њено место у серији, потпуно прихватају сви остали глумци који су бардови нашег филма, пре свих Бата Живојиновић, али и Никола Симић, Тања Бошковић, Ђуза…
Баба Риска, током читаве серије само једном излази из куће. Она је у кући и аутор, Синиша Павић око ње поставља сцену, њој долази син, она га грли, и куне, снајка, она преврће очима и гунђа себи у браду док потеже ракију из чашице, унучићи, комшија Годзила Остојић, и на концу муж Аранђел, кога ће бар једном у свакој епизоди да дозове са Аранћелеее…
Риска пере судове, чисти, спрема ручак, меси – стварно меси, обратите пажњу, меси онако како су наше баке месиле, спрема крофне, и при том узвикује:
…И спремачица, и чистачица и клозетарка. Коју ће још функцију да ми доделе..
Радмила се прославила играјући мале, обичне жене из комшилука, као у романима Достојевског, сусетке и баке, и ту њену генијалност израза искористио је Синиша Павић направивши савршени лик, баке и домаћице…
Срећан празник..
